Prvi kontakt sa fotokamerom Stevan je doživeo na početku svog naukovanja, u fotoateljeu Martina Ronaija, u Senti. Tu je zatekao skromnu fotooperemu, kako piše u svojim uspomenama, „Aparati su mu bili na meh, veličine 13x 18 cm na drvenim tronošcima“.

Sigurno je da ih Stevan nikada nije zaboravio, o čemu svedoče i njegovi snimci sa putovanja u Grčku, mnogo godina docnije, gde je isped jedne od znamenitosti, primetio fotografa, kako snima turiste na nekom od takvih aparata. Pravu počast starinskoj kameri ukazao je snimkom za sećanje – u Veneciji, na čuvenom trgu San Marko, prepunom golubova – od kojih jedan na vrhu fotografske kutije kao da kruniše starinsku fotokameru.

„Na moju sreću, praktični rad, ispit, sam polagao kod fotografa Danila Jakšića koji je bio u to vreme jedan od najmodernijih fotografa u Vojvodini: salonska kamera, nekolika aparata „Lajki“, sa više objektiva, savremene laboratorije (...). U fotoateljeu Jakšića sam dobio prvo saznanje o pravom fotografisnju „Lajkom“ i salonskim aparatima. Slikao sam na ulici, svakog i ko ne želi, razne balove, noću sa magnejizumom…”. Tako je snimljeno i gostovanje Zite Selecki i budimpeštanske operete 1942, u Senti, kada je prisutne visoke goste iznenadio i bljesak blica, odnosno magenezijuma.

Kolega iz Jugo-Fota, Branislav V. Obradović, u svom tekstu sećanja na Stevu, objavljenom u knjizi Prostor večnosti (str. 247), iznosi takođe zanimljivu epizodu sa ranim blicem. „Sećam se događaja kada smo dobili prvi fleš aparat (blic). To je bio američki blic i njega je prvi dobio Steva Kragujević, pošto je snimao važne političke prijeme, dolaske i odlaske političara. Blic je imao jedan mali akumulator. Sa njime se nije moglo više snimati od jednog filma. Danilo Kabić se setio da ugradi u njega akumulator od motocikla, ali se time povećala težina blica na oko 13 kilogama. Rad toga blica povećan je na 300 snimaka sa jednim punjenjem. Sa tim blicem Steva je dobio zadatak da snimi važan događaj u Sabornoj crkvi u Beogradu. Ali, rukom je napravio kratak spoj. Umesto da blic bljesne, začuo se strahovit prasak. Varnica mu je probila nokat na palcu. To je izazvalo veliko komešanje u crkvi, dojurili su ljudi iz obezbeđenja misleći da je u crkvi neki atentator“.

Uz seriji Stevanovih portreta koji su sačuvani, onaj na kojem je sa blicem, Stevan je potpisao sa – Stevan Kragujević, fotoreporter Tanjuga 1949 – ali je tu dodata i na mašini otkucana notica – Speed graphic US Kamera 6x9 – da se ne zaboravi!

Uistinu, od knjižice Fotografske tablice, recepti, uputstva V. Reidla, iz 1946, ranih fotosa rađenih na staklenim pločama, i samih futrola za ove ploče, kao i metalnih kutijica za filmove Leike, Kodaka i Gevaert-a, svojih četkica i tuša za blage popravke fotosa, odnosno retuširanje, Stevan je svakim sačuvanim predmetom i detaljom iskazivao poštovanje prema svom zanatu i profesiji.

Iz tog doba pamtio je i čuvenog fotografa i vlasnika fotoradnje u Novom Sadu Gezu Bartu (1913-2002). Za ratnih godina, kod njega je putovao iz Sente da nabavi kvalitetan fotomaterijal, pa tako i kolor slajdove, kojie koje je čuvao samo za „najdraže“. Stevan je u više mahova istakao svoje bezmerno poštovanje prema Gezi Barti, „ Bio je to divan čovek“, piše u svom pismu kolegi fotografskom umetniku Borivoju Mirosavljeviću Stevan (Prostor večnosti, str. 228) . Snimak „Guščarice“, odnosno Lepe, urađen 1943, upravo na jednom od tih slajdova.

No Stevan je bio počastvovan i snimanjem dočeka predsednika Tita, na železničkoj stanici u Bitolju 1957, u prisustvu fotografske legende Balkana, Miltona Manakija (1882–1964), kada je nastao i snimak sa vrsnim fotografom Hristiforom Nastasićem. U Stevanovoj fotodokumentaciji nalaze se brojni snimci i sa drugim kolegama i prijateljima: Stevanom Labudovićem i Draganom Mitrovićem, iz „Filmskih novosti“, Nikolom Bibićem iz „Borbe“ – jer su se najčešće sretali na zajedničkim zadacima i brojnim važnim događajima, opremljeni svojim aparatima.

Iako je na snimanja nosio i druge aparate, sa lajkom se družio od samog početka, pa do kraja karijere. Sa lajkom je snimao najmilijie, svoju Sentu, pejzaže, portrete, svakodnevne prizore, ali i zvanične događaje. Prilikom jednog snimanja na Crnom Vrhu u maju 1961, i predsedniku Titu, na njegovo pitanje kakvim to aparatom neprekidno rukuje, Stevan je sa zadovoljstvom predstavio svoju lajku!

Sa lajkom je putovao, penjao se na tribine, visoke zgrade, trčao u koloni drugih fotoreportera, i činio i zadnje napore, da ako padne, ona bude spašena. Izuzetak je bio događaj krajem marta 1967. godine, u Prizrenu. Dočeci predsednika Tita bili su tada, svuda u zemlji, pa i tamo, masovni, Stevan je načinio odlične snimke, čak i sa visine, penjući se na obližnja zdanja, ali kada je kolona sa Predsednikom krenula dalje, Stevan je izostao iz otvorenog automobila JNA, koji je prevozio reportere, jer je nastojao da načini još neki snimak. Automobil je odmicao, on je umoran, i izgladneo („čitava četiri dana nije ništa okusio“, svedoči od ovom događaju prijatelj i kolega, snimatelj „Filmskih novosti“ Dragan Mitrović), Stevan je pao. Završio je sa polomljenom rukom i nogom, a nažalost, i lajka je morala na generalnu popravku. Stevan je o ovom događaju obavestio kolegu i prijatelja iz Novog Sada, Borivoja Mirosavljevića, kao da govori o najvećoj tragediji („Tatina tajna“, Prostor večnosti, str. 203), moleći ga da ovu „tajnu“ nikako ne spominje njegovoj kćerci Tanji, koja bi se zbog tog stradanja lajke i sama potresla!

Prilikom snimanja razbijanja leda na Dunavu, kod Apatina, u zimu 1966, situacija je bila nešto bolja. Lajka nije bila ni u jednom času ugrožena,. Ali se Stevan kući ipak vratio u zavojima.

I dok je uveliko bio u penziji, lajka nije mirovala, ona je u doslovnom smislu bila njegov doživotni saputnik. „Čovek rođen sa lajkom“, „Ne ispušta lajku“,“ Život slikan lajkom“ - samo su neki od brojnih napisa koji su pratili Stevanovu karijeru, ali i njegovo neizostavno druženje sa ovim aparatom. „Stevan Kragujević i lajka stvarali su legendarne stvari, a reč je bila o sasvim običnim, ljudskim stvarima. O životu“, napisao je u svom tekstu oproštaja od „Politikine“ legende, kolega novinar, i sam veteran ove kuće, povodom Stevanovog odlaska, Borko Gvozdenović.

U jednom intervjuu, za list „Partizan“, govoreći o svom bogatom iskustvu fotografskog rada, čak i na polju sporta, pominjući i neke neponovljive događaje, poput onog iz 1957, i polaganja praktične obuke grupe omladinaca, na zemunskom aerodromu, kada je pri skakanju iz aviona izgubio život jedan mladi padobranac, čiji se padobran nije otvorio. Stevan prvi put pominje da mu tada – aparat nije bio potreban: „Video sam kako beznadežno pada. Zaboravio sam da sam fotoreporter. Zaboravio sam na senzacionalnost snimka. Nisam mogao da okinem. Trčao sam njemu, vikao sam i mislio: koji je to od onih veselih dečaka koji su se toliko radovali svojoj odvažnosti, svome uspehu. Aparat mi nije bio potreban“ (Prostor večnosti, str. 260).

Stevan se koristio i drugim aparatima. Ali, Lajka je uvek, za svaku sigurnost, na svom odmoru i putovanju bila uz njega! No istine radi, valja napomenuti da ta lajka kojom je Stevan sve do petnaestak dana pre iznenadnog odlaska, vredno snimao i razašiljao kolegama i listovima svoje snimke, nije bila ona sa kojom je u „Politici“ proveo čitav radni vek. Rešenje o penzionisanju dobio je 3. februara 1982, kada je po sili zakona morao otići u penziju. Svega jedan dan pre mog rođendana, primećuje Stevan u svojoj autobiografskoj belešci iz Prostora večnosti. „Eto, dan ranije, da ne bi zakasnili!“. Ova gorka rečenica verovatno je retkost po sebi, nekome je, u svetu velike novinarske trke, napora, žurbe, ponekad i čitavog haosa događaja i zbivanja, bilo žao što je po sili zakona, svega toga lišen! Ali, to je bio Stevan. Priča koja se može nazvati zaista samo njegovim imenom.

Drugi težak momenat tek je usledio. Njegova matična kuća, „Politika“, tražila je, da uz revers, uredno vrati svoj aparat Lajku, sa kojom je drugovao ravno tri decenije! Stevanova tuga bila je neizmerna. No navikao na svakojake nedaće, znao je da ih snosi, bez mnogo jadanja i priče. Smesta se dao u potragu za novim aparatom. Kada se pogleda danas Stevanova važna i vredna imovina, ostavljena u nasleđe njegovoj kćeri Tanji, vidi se da se opredelio za Lajku R 3. Gotovo je dirljiv način na koji je Stevan čuvao ovaj aparat, od momenta kupovine, bez sumnje 1982, čitave dve naredne decenije. U kožnom putnom kovčežiću, sa dodatkom za nošenje na ramenu, i sa unutrašnjošću obavijenom mekom tkaninom. Kao nešto najvrednije!

No sačuvao je i blic, malog formata, a takođe i druge potrebne delove, filtere, sočiva, objektive. I aparat Laiku R 4, sa kojim je radio svakodnevno, čak i u penziji. Poslednje snimke načinio je u Senti, tokom zime, 2002, desetak dana pre martovskog povrataka u Beograd, upravo ovim svojim vernim pratiocem u penzionerskim danima. U posebnoj torbici za ovaj aparat, bili su i rezervni filteri, mali blic, i što mu je posebno važno, tri akreditacije, koje su važile praktično doživotno, a odnosile su se na ustanove sa kojima je takođe, do poslednjeg momenta sarađivao:

POLITIKA, Stevan Kragujević, N. 703, Novin. Izd. Sektor; NARODNA SKUPŠTINA REPUBLIKE SRBIJE, PRESS. Stevan Kragujević, br. Lične karte 201550. Beograd 2000;

MAGYAR SZÓ, Novi Sad Uredništvo, Redaction – sa ličnim podacima Stevana Kragujevića: Stan – Lakas Yu 11000 Beograd, Lole Ribara 33, tel. 011 326 740

Stevanovi fotoaparati, akreditacije, i detalji koji upućuju na njegovu profesiju, i njegovu profesionalnost, predati su Muzeju Jugoslavije 27. aprila 2017, i čine sastavni deo njegovih vitrina u okviru obnovljene izložbene postavke Muzeja, otvorene za publiku 4. maja 2017.