Ovaj snimak, načinjen je na senćanskom Keju, Đerđika (Biserka) Ćurčić ga je čuvala nekoliko decenija, da bi ga uz pismo, puno emocija i poštovanja poslala Stevanu, uz uverenje da će "njemu značiti možda i više" budući da je to jedan od njegovih prvih snimaka, načinjen kada je imao samo šesnaest godina.

Senćanski mostovi, kolaž

Slika srušenog senćanskog mosta trajno je ostala urezana u Stevanovo sećanje. Uz lepi luk nekadašnjeg mosta, igrao se kao dečak, kada bi dedi, koji je radio na trošarini, donosio užinu. Ovu fotografiju, koju je načinio kao devetnaestogodišnji mladić, Stevan je kasnije komponovao u kolaže sa verzijama prethodnih senćanskih mostova, i onog kasnije izgrađenog, želeći da mir nad vodama Tise vrati harmoniji njenih premošćenih obala. Most na Tisi, ali i slika svih mostova, postali su stalni motiv njegovih fotosa.

Novosadski most - srušeno Natobombardovanjem

i svojim fotosom Gazele na izložbi u Beogradu

Zita Selecki, 1998.

Zita Selecki, 1942.

Jednu od prvih umetničkih zvezda u svojoj karijeri, Zitu Selecki (Zita Szeleczky 1915-1999), Stevan je snimio 1942. godine, kada mu je majstor Danilo Jakšić nalozio da proprati predstavu budimpeštanske operete, koja je gostovala u Senti. Bio je to veliki događaj za malu varoš,a Stevanu je privukla pažnju mlada glumica. Načinio je tada i ovaj snimak, koji je mnogo puta od tada reprodukovan. A glumica koja je 1937. završila Pozorišnu akademiju u Budimpešti, napravila je međunarodnu karijeru, snimila veliki broj filmova, i od 1962. živela u SAD.

Kada je Stevan video njen fotos iz Budimpešte 1998, obradovao se, "kao da je video nekog svog", iako je od 1942. godine i snimka mlade glumice načinio stotine fotosa drugih, čak i poznatijih zvezda.

Umetnica je preminula u Budimpešti, a na njenoj rodnoj kući postavljena je spomen-tabla.

Bratislav Bata Grbić, 1952.

Snimak Bratislava Bate Grbića, prvog igrača "Kola", načinjen je 1952, i od tada je postao veoma popularan, kao karakteristična najava ovog Ansambla, ali i kao upečatljiv fotos, koji reprezentuje igrački stav, i obeležje tradicionane igre i nošnje.

Mnogo puta je izlagan, prvi put na proslavi petogodišnjice "Kola", 1953. Može se naći u Istorijskom arhivu Beograda, u Legatu Stevana Kragujevića, uz brojne Kragujevićeve snimke ovog ansambla iz tog vremena, ali ga sa pijetetom čuva i porodica Grbić, tim pre što je životna saputnica ovog istaknutog igrača Živka Grbić i sama, uz svog supruga, bila prva igračica "Kola"

Bratislav Bata Grbić (Đakovica, 1930 - Beograd, 2005), višestruko nadarena ličnost, sa širokom etnokulturom, bio je poznat i kao koreograf čije se koreografije i danas izvode, ali i kao glumac, sa respektabilnom filmografijom, a takođe i kao dugogodišnji snimatelj Radio-televizije Beograd, odnosno, RTS-a.

Ovo je jedan od retkih fotosa senćanskog fotografa Ferenca Hajoševića.
(Hajósovits Ferenc). Jedno kratko vreme, zbog nesporazuma sa Danilom Jakšićem, koji je Stevana veoma skromno nagrađivao za veliku agilnost i trud u fotoradnji, u periodu od 1939. do 1943, Stevan je započeo rad kod Hajoševića. G. Jakšić se ipak predomislio, Stevan mu se vratio, ali su Hajošević i on ostali veliki prijatelji tokom decenija, o čemu svedoči i Hajoševićevo pismo iz Baje, u Mađarskoj, gde se preselio.

---

Baja, 28. V 1980.
Dragi prijtelju Stevo, prva stvar o kojoj bih želeo da ti pišem jeste novinski članak koji me je veoma obradovao. Od sveg srca ti čestitam na lepim i vrednim dostignućima. Dirnulo me je i obradovalo što si i mene u tako lepom svetlu pomenuo. Srećan sam i ponosan što sa takvom ljubavlju misliš na mene. Nikad ti to neću zaboraviti.
(...) Mislimo na tebe, Stevo, sa puno tople, prijateljske ljubavi. Šaljem i Lepoj srdačni rukoljub. Bözske, Ferika
Kad god nam dođu gosti u kuću, ja vadim onaj novinski članak i čitam ga! I tada uvek ispričam ko si ti, i niko mi ne veruje da se već 30 godina dopisujemo.

(Prevedno ljubaznošću g. Marka Čudića, hungarologa)

Jakšićeva radnja bila je jedno od kultnih mesta Sente, krajem tridesetih i početkom četrdesetih prošlog veka. Izlog prepun fotografija, porodične i lične narudžbine i fotosi sa oznakom Foto-Jakšić, ali i fotomaterijal i oprema, koji su ukazivali na obaveštenog i naprednog fotografa Vojvodine tog vremena.

U Stevanovoj biografiji Jakšićevo ime, ličnost i rad, takođe su od velikog značaja. Naime, nakon završetka njegove obuke za pomoćnika, kod majstora Martina Ronaija (od 1. aprila 1936. do 1.aprila 1939) - odmah nakon polaganja praktičnog ispita, upravo kod Jakšića, i usmenog dela, u Zanatskoj komori - Stevan je dobio ponudu gospođe Jakšić da radi “kod nje”. Radnja se vodila na njeno ime, ali je, kako je zabeležio Stevan, “pravi gazda je bio gospodin Danilo Jakšić”, jedan od najmodernijih fotografa u Vojvodini. “Salonska kamera, nekoliko aparata Lajki, sa više objektiva, savremene laboratorije…”, piše Stevan u svom autobiografskom zapisu. “Tu sam radio od 1939. do 1943. godine… “

Ali, iza fotografskih kulisa i izloga, uz prvu pravu školu u fotografskom poslu, i prve uspehe, Stevan je kod Jakšića proživljavao i jednu drugu, ličnu, životnu priču. Tu je, nakon ranih simpatija, iz vremena detinjstva, započela njegova ljubav sa Lepom Stojkov, koju je otac početkom rata, dao na zanat kod Jašića, da u ratno vreme ne bi svakodnevno putovala do Subotice, gde je pohađala Trgovačku akademiju. Čitav jedan crno-beli film iz četrdesetih, sačuvan u Stevanovoj arhivi, kolaž je slika iz dvorišta Jakšičevog doma, gde su mladi pomoćnici obavljali i usluge gospođi Jašić, i priča o mladalačkim igrama, ljubavi i druženju, koju je vreme samo obogatilo.

Jer, Stevan i Lepa - i Ilona, mlada pomoćnica - ostali su u trajnom prijateljstvu, i trajno zaljubljeni u Sentu.

Aprila 2001, posle rastanka dugog tri decenije, Ilona iz Segedina piše Stevanu: Juče sam gledala jednu lepu reportažu sa tobom, u kojoj si govorio o svom životu. … Jako si me dirnuo u srce! Sada još više osećam šta sam našim odlaskom izgubila. Morali smo tada da pomognemo sinu Dorki, ali moje srce i sada boli. Tisa nije ona ista Tisa, koju smo napustili. Jedva mogu da ti pišem. Toliko me je duboko dirnulo sve što si govorio o Senti, da mi se ruke i sad tresu kad ti pišem ove redove. Hvala ti dragi moj prijatelju!

A Stevan i Lepa su se 4. oktobra 1943. godine venčali u Senti. Malo je nedostajalo da obeleže punih šest decenija braka. No, proslavili su, sa kćerkom Tanjom i zetom Vasilijem pola veka zajedničkog života, pa i osam godina više! Svaki 4. oktobar bio je praznik u domu Kragujevića. Jedan od poslednjih zajedničkih snimaka je ovekovečuje uručenje priznanja grada Sente, Stevanu, 9.septembra 2001, kada je prve čestitke Stevan primio od svoje supruge Lepe.

DVA STEVANA

Stevan Kragujević Štica, iako već u penziji, rado se odazvao pozivu kolege sa Radio Televizije Srbije, Kamenka Katića, da u Senti zabeleži snimanje emisije posvećene pesniku Stevanu Raičkoviću (Neresnica , 5. jul 1928 — Beograd, 6. maj 2007), koju je Redakcija dokumentarnog programa RTS-a emitovala leta 1995. Njegovu foto-vest o tome objavila je Politika ekspres, 22. avgusta 1995.

No umetnici uvek žele da saopšte više.

Tako je Stevan tom prilikom načinio i niz upečatljivih snimaka Stevana Raičkovića, uz posebna mesta u gradu u kojem je pesnik odrastao.

Raičković je često, u proznim zapisima, pominjao da je upravo tu, već u najraniijem detinjstvu, naslutio pesnika u sebi, a ujedno, uočio i prvi lik pesnika sa kojim se u životu susreo.

“U Senti na Tisi, u kojoj su moji roditelji službovali od 1935. do 1940. godine – u varoši iz koje potiču moje najnezaboravnije uspomene iz detinjstva - živeo je i jedan pesnik... koji je odavno već zaboravljen...“, piše Raičković

( „Na početku beše...Kirjaković“, knjiga U društvu pesnika, Bigz, 2000).

A na početku je, isto tako, bila i Tisa, kojoj Raičković posvećuje istoimenu zbirku 1961, kao i zbirku Prolazi rekom lađa, 1967. Ali, i ulica Zlatne grede, koja je dala naslov knjizi objavljenoj u Srpskoj književnoj zadruzi 1993.

Stevan Kragujević je ovekovečio pesnika na Tisi, potom i uz Gradsku kuću - obeležje grada koje je Raičkoviću dodelilo svoje najviše priznanje 1997 - a takođe i kraj spomenika Stevanu Sremcu, kao susret u vremenu, dva akademika Senćanina.

Na kraju, tu je opet snimak dva Stevana: Raičkovića i Kragujevića, dva zaljubljenika u Sentu, Tisu, ulicu Zlatne grade, najlepšu u ovom gradu, gde je bio Šticin dom do kraja njegovog života.

Raičković je, nešto kasnije, uzvratio Štici knjigom Nulti tabak (zapisi, pesme, bibliografija) sa posvetom:
Stevi Kragujeviću Štici, sa starim prijateljstvom, od imenjaka. Stevan Raičkovića. Mart 1998, Beograd.

Ovu knjigu je i on odabrao sa razlogom. Na njoj stoji ime izdavača: Tiski cvet. A to je već fenomen posebne, čak pesničke vrste.

Cvetanje Tise – pri kojem se mali, jedva vidljivi insekti pojave na vodi, samo jednom u godini, i u jednom danu se, u ljubavnom plesu, oplode, polože larve u vodi i uginu – dešava se samo tu, na Tisi.

Simbolika ove pojave, značila je, kada su u pitanju dva Stevana, i nešto više - trajnu fascinaciju dva Stevana Sentom, i Tisom.

Među brojnim fotosima koje je Stevan Kragujević načinio imajući u fokusu predsednika nekadašnje Jugoslavije, Josipa Broza Tita, uvek su posebnu pažnju privlačile one koje su se odnosile na susrete Tita sa najmlađima, najčešće u Belom dvoru, povodom 25 maja, Dana mladosti, i Titovog rođendana.

Znalo se da Tita mogu posetiti samo najbolji đaci i istaknuti pioniri. Ovi susreti odisali su dobrim raspoloženjem, kako malih gostiju, tako i domaćina.

Stevan je niz svojih fotozapisa koji govore o ovakvim susretima objavio u knjizi Tito i pioniri, koju je napisao njegov kolega, novinar „Politike“ Momčilo Stefanović a publikovala izdavačka kuća Mladost, 1980. godine. Objavljivanje knjige bilo je propraćeno i sa nekoliko tematskih izložbi, između ostalih, i u Novom Sadu, 17. marta 1980.

Tom prilikom Stevan se pridružio i sastanku svojih kolega, iz Foto i kino kluba „ Branko Bajić“ (iz kojeg je kasnije iznedren Foto, kino i video Savez Vojvodine), a na samoj izložbi doživeo je i niz drugih susreta. Između ostalih, i sa mladićem koji je pred jednom fotografijom, načinjenom 25. maja 1965, u Belom dvoru, jednostavno zastao sa usklikom – „Ovo sam ja!“

Када је штампање њене збирке песама Ефекат лептира –- коју је објавио 2016. године Културни центар Новог Сада – било при крају, песникиња Тања Крагујевић је била позвана да учествује у обликовању корице, и одабиру илустрације. Није много оклевала, у складу са атмосфером књиге, одабрала је, из богате архиве свог оца Стевана Крагујевића један фотос урбаног мотива, са изразито поетским детаљем – ликом старице која храни голубове. Дала је чак и назив овом фотосу – „Београде добро јутро“. Иако није била сасвим сигурна да је реч о београдском амбијенту, све ју је ка томе упућивало, детаљи, атмосфера, и толико пута виђен београдски призор, са раскошном фасадом, увелико оштећеном временом.

И како обично бива, ствари се разокрију до краја увек мало касније, али не прекасно. Прелиставајући текстове из штампе, са објављеним прилозима свог оца, познатог фотрепортера-новинара (једног од ветерана „Политике“), застала је, заустављеног даха, када је на страници листа дневног листа Мађар Со, који на мађарском језику излази у Новом Саду, угледала један леп фотозапис свог оца, са снимком који је красио њену књигу, при томе још – у рубрици, са називом готово идентичним ономе који је сама дала фотосу – Добро јутро. У кратком пропратном очевом тексту, обелодањен је за њу интригантан детаљ: фотос јесте начињен у Београду, и то у улици Лоле Рибара ( данас Светогорској), у којој су песникињини родитељи провели читав животни век . Отац је отуда хитао до Политике, мајка у Телевизију, она сам пак на Факултет.

Да изненађењима нема краја, показала је додатна пажња песникиње. Из свог Земуна, где годинама живи, упутила са ка својој старој Светогорској и потражила зграду са бројем 27, означену у тексту. Фасада је комплетно обновљена, у свежим и чистим бојама, али маркантни украсни детаљи су сачувани. Уз додатак више, који овом прелепом месту урбаности даје потпуно заокружење - управо на тој згради је већ познато обележје, спомен плоча великом сликару Урошу Предићу (1857-1953), који је ту живео и стварао, а која је откривена 25. јуна 2008.

Тако је једна фотографија одиграла до краја улогу која јој је и судбински намењена – документа који ће опет, кад тад, на свој начин проговорити, и наставити причу коју је започео.

Stevan je redovno koristio fotoreportersku praksu – da na poleđini fotosa zapiše i „legendu“, kratku belešku, posebno važnu novinarima i uredicima, da sbunaj upute u odgovarajuću rubriku, ili da onome kome se nađe u rukama nešto bliže kaže o povou i prilikama u kojima je nastala. Ponekad je uz to je navodio i svoj nakraći komentar, o specifičnsti događaja, a katkad je to bio i podsetnik njemu samom, jer je, među hiljadama fotozapisa, nastalih prilikama koje je odlično pamtio, ponekad želeo da se seti i tačnog datuma, ili nekog detalja, posebno u pričama mlađim kolegama, koje su ga često intervjuisale.

Tako je Stevan zabeležio i svoju najkraću moguću fotobiografiju s kraja pedesetih. Uz fotos koji ga prikazuje kako snima teleobjektivom, na Brionima, 1958, napisao je - fotoreporter „Politike“, Magyar Szó- a i 7 Nap-a , Stevan Kragujević iz Sente, bio i ostao! Tako se iza snimka, sa poslovnog zadatka, otkrila i lična priča, o neizmernoj Stevanovoj odanosi Senti, rodnom gradu, gde je započelo njegovo naukovanje i bavljenje fotografijom. Svom zavičajnom gradu uvek se vraćao, i tamo načinio ogroman broj fotografija, u ranoj mladosti, što je nastavio i pri svakom odlasku u Sentu, o praznicima, ili povodom posebnih događaja, stvarajući utisak da se nikada iz njega nije odvajao. Pri tom je bio vodeći jugoslovenski fororeporter, na čelu fotoslužbe najznačajnijeg dnevnog lista u zemlji, koji je danonoćno bio zadatku, kao najagilniji član fotoreporterskog tima „Politike“ – ponekad bivajući sa kamerom i u najudaljenim kutovima zemlje, katkad u rudarskom oknu, u hidroelektranama, topionicama, aerodromima, katkad na svečanostima, na velikim skupovima državnog ili međunarnog značaja, na sportskim događajima. Po prirodi posla – snimak je morao biti autentičan, izrađen neposredno posle događaja, i pušten u štampu veoma brzo, kako bi stigao i za „Politikina“ izdanja za unutrašnost, ali i za ono beogradsko. A i pored toga, Senćanin je bio i ostao – Senćanin. Senćani su znali da mu uzvrate – pisali su mu, obaveštavali o novostima, posećivali ga, okupljali se Skadarliji, u Klubu beogradskih Sećana, koji je upravo Stevan osnovao i bio njegov doživotni predsednik. U Senti bi ga susretali kao najrodjenijeg, a i grad mu se zvanično odužio u nekoliko prilika, značajnim priznanjima, pa i nagradom Pro urbe, zaslužnima, koju je dobio 9. septembra 2001. A njegovi listovi u Vojvodini, Dnevnik, Mađar so i 7 Nap, objavljivali su redovno njegove priloge. Poneka vest o Senti, uz fotos, znala je da osvane i u Stevanovoj „Politici“, uredici su znali i da se našale – „Opet ti, sa svojom Sentom!“, ali bi besprekoran i zanimljiv snimak ipak, odmah dali u štampu. Tako je Stevan, Senćanin, to bio i ostao, i u penzionerskim danima, i do kraja života.

U toku Drugog svetskog rata maršal Tito koristio je nekoliko pećina za sklanjanje: pećina u selu Bogovići (Pale), pećina kod sela Plahovići (Kladanj), Zabrđanska pećina (Glavatičevo) i pećina u Bastasima (Drvar).

Pećina u Drvaru, zbog dramatičnosti događanja (nemački desant, boravak Vrhovnog štaba), uređena kao deo vojnog muzeja i javnosti je možda i najpoznatija, kao „Titova pećina“. Početkom početkom 1944. godine, tu se u tada oslobođenom Drvaru nalazio Vrhovni štab NOV i POJ, na čelu sa maršalom Josipom Brozom Titom.

Posebno je upamćen događaj vezan za Maršalov rođendan, 1944. godine, i operaciju nemačke Vrhovne komande nazvanu „Konjićev skok“, čiji je glavni cilj bio da ukloni ili zarobi Vrhovni štab NOV i POJ i da se tako dobije strateška prednost sve dok se potpuno ne unište jedinice NOV i POJ. Za dan napada odabran je Titov rođendan, u verovanju da će Tito i partizani upravo tada biti najmanje spremni.

Veče uoči proslave svog rođenadana, 24. maja, Tito je ostao da prenoći u Drvaru, te da ga je početak nemačkog desanta zatekao u pećini. Od pola 7 do 7 časova ujutro 25. maja 1944. godine Drvar je žestoko bombardovalo pet neprijateljskih eskadrila, a za njima transportne letelice koje su izbacile prvi talas od 314 nemačkih padobranaca. U sledećem talasu sletele su teretne jedrilice, tako da je u oba talasa spušteno ukupno 730 jedriličara. Kako dalje beleže istorijski fakti, pećina je bila pod stalnom vatrom nemačkih padobranaca, a otpor nemačkom vazdušnom desantu pružali su delovi Pratećeg bataljona Vrhovnog štaba NOVJ i tenkovski vod Prvog proleterskog korpusa, sa položaja na Šobića glavici i ispred pećine. Tito i članovi Vrhovnog štaba su uspeli da se oko 12 časova probiju iz pećine i krenu ka Ataševcu. Odakle su kasnije sa Kupreškog polja, sovjetskim avionom, prebačeni u Bari.

Na svom snimku na kojem Tito pokazuje pećinu, 1969, Stevan je zabeležio je Titove reči: „Ovo je pećina koja mi je spasla život“.

Pre tačno pola veka, 16. jula 1969. godine, misija "Apolo 11" poletela je na Mesec. Bila je to prva misija sa zadatkom da spusti ljude na Mesečevu površinu, peta misija u okviru Apolo programa sa ljudskom posadom i treća sa ljudskom posadom koja je letela prema Mesecu.

Misiju Apolo 11 činila je tročlana posada u kojoj su bili Nil Armstrong, Edvin (Baz) Oldrin i Majkl Kolins. Dana 21. jula 1969, u 2:56 Nil Armstrong je postao prvi čovek koji je zakoračio na Mesec, a ubrzo mu se pridružio i Edvin (Baz) Oldrin. Za to vreme, Majkl Kolins je bio u komandnom modulu, u orbiti oko Meseca. - Ovo je mali korak za čoveka, ali veliki za čovečanstvo - rekao je Armstrong 1969. godine dok je kao prvi čovek stupao na površinu Meseca.

Nepuna tri meseca nakon povratka sa Meseca, tročlana posada Apola 11 posetila je Jugoslaviju u okviru svoje prve velike turneje koja je obuhvatala 22. zemlje sveta na četiri kontinenta. Nil Armstrong, Edvin Baz Oldrin i Majkl Kolins su specijalnim avionom predsednika Niksona stigli u Beograd 18. oktobra 1969. godine i sa svojim suprugama bili su gosti Vlade SFRJ.

Prolazak Nila Armstronga kroz Beograd, tog sunčanog oktobarskog dana, i u otvorenoj limuzini, kroz špalire oduševljenih građana, zabeležila je fotokamera Stevana Kragujevića.

Pola veka kasnije, ovaj snimak oživeo je uspomene na istorijski pohod na Mesec, ali i dolazak astronauta, ubrzo potom, i u naš glavni grad. Muzej Jugoslavije je na autobuskoj stanici ispred samog Muzeja, kao pozivnicu za posetu i razgledanje bogate zbirke eskponata sa ovom tematikom, među kojima je i fragment sa Mesečevog tla, ali i kao najkraći podsetnik, izložio pano sa čuvenim fotosom Stevana Kragujevića, iz njegovog Legata u Muzeju Jugoslavije.

Prilikom obležavanja 75 godina od oslobođenja Beograda, oživljene su uspomene na ovaj datum 1944. godine. U nizu manifestacija, otkrivena je, 20. oktobra 2019, spomen ploča sovjetskim borcima, koja je podsetila na istorijat samog spomenka, podignutog samo dva dana nakon oslobođenja glavnog grada, 22.oktobra 1944.

Zanimljiv zapis donosi članak objavljen u “Politici”, 28. oktobra 2019, u znak sećanja na isti datum 1944, kada je list obnovio izlažanje posle Drugog svetskog rata, izvestivši i o podizanju spomen obeležja stradalim crvenoarmejcima u Beogradu. “Spomenik pravi, dostojan veličine žrtve, podigao je narod naš u svom srcu, za sva vremena, braći koja su došla s Volge i Urala, da s nama grudima odbrane slobodu.” – tako je ovaj napis 1944. godine opisao podizanje spomenika crvenoarmejscima na tadašnjem Pozorišnom trgu, današnjem Trgu republike. Kako je izvestila “Politika”, 28. oktobra 1944. pogrebu boraca je, osim generala Ždanova i Mijalka Todorovića, političkog komesara Prvog korpusa, prisustvovalo mnogo žitelja tek oslobođene prestonice, a događaj je krunisan podizanjem obeležja. Iako je, kako navodi list, bio podignut “za sva vremena”, uklonjen je 1954, a posmrtni ostaci su preneti na novoformirano Groblje oslobodilaca u Beogradu.

Na spomeniku su bila uklesana imena 22 sovjetska vojnika, uz zapis “Večna slava herojima palim u borbama za slobodu i nezavisnost naše otadžbine i bratske Jugoslavije”. Kako je zapis bio samo na ruskom jeziku, pretpostavlja se da je postavljen na inicijativu sovjetske strane, tim pre što se završava pokličem kojim je Staljin zaključio naredbu izdatu pri oslobađanju Beograda maršalu Tolbuhinu, no prema rečima istoričarke Milane Živanović, na njemu nema podataka o tome gde je obležje izrađeno. Takođe je ostalo nepoznato gde je originalni spomenik podignut 22. oktobra 1944. godine završio. Na njemu je bilo urezano i ime Nikolaja Kravcova, jedinog borca Crvene armije koji je dobio zvanje „heroja SSSR“ za borbe u Beogradu, gde je Nikolaj Kravcov i preminuo od rana, u bolnici, 17. oktobra, a sahranjen je na Trgu republike 22. oktobra 1944.

Fotografije od istorijskog značaja, oslobođenja Beograda, načinio je legendarni fotograf Rista Marjanović, jedan od rodonačelnika naše vojne fotografije još u doba Balkanskih ratova, a zatim i Prvog svetskog rata. Zahvaljujući ovom hrabrom čoveku zabeleženi su kadrovi sa Cera i Kolubare, kao i povlačenja srpske vojske preko Albanije.

Međutim, i Stevan Kragujević je prilikom svojih prvih dolazaka u Beograd, 1947, načinio snimak Spomenika ruskim oslobodiocima. Na njegovim kolor snimcima iz tog vremena, u neposrednom okruženju vide se i razrušene zgrade i izgled tadašnje prestonice. Ovaj snimak se, uz postojeće malobrojne koji se mogu naći u štampi i istorijskim arhivima, može takođe smatrati raritetnim.

Zajedno sa fotosima Beograda iz 1947, i ovaj fotos Spomenika, čuva se u Legatu porodice Kragujević u Istorijskom arhivu Beograda, a takođe i u Legatu Stevana Kragujevića u Muzeju Jugoslavije.