Dr Milan Vujić (1915-1993)

Milan Vujić 15. 1. 1915, Ada, 10. 4. 1993, Merilend, USA

Milan Vujić rođen je u Adi u skromnoj porodici Vujić. Rano je izgubio oca, majka je omogućavala egzistenciju porodici gajeći povrće. Imao je dve sestre: Zoru i Ružu, Zora je ostala da živi u Adi, Ruža je provela život u Senti, u kući Milana Vujića, u ulici Zmaj Jovinoj br. 17.

Dobivši stipendiju, diplomirao je u Budimpešti 1939, specijalizirao opštu hirurgiju takođe u Budimpešti, 1944.

Iako nije rođen u Senti, dr Milan Vujić postaje značajna ličnost Sente, pedesetih, prošlog veka.

Radio je u Bolnici u Senti, od 1941. Bio je načelnik Hirurškog odeljenja od 1.1. 1949. do 1. 3. 1956.

Bio je lekar u Jugoslovenskoj armiji, početkom Drugog svetskog rata, ali je zarobljen od strane nacista i pripojen Mađarskoj vojnoj lekarskoj službi koja je sarađivala sa Nemcima. Lečio je ranjene u borbi, u bolničkom vozu. Pred kraj rata, uhvaćen je od strane vojnih snaga SAD, i držan kao ratni zarobljenik, do kraja rata, kada je oslobođen.

Po završetku rata, vratio se poslu hirurga u Senti. Uživao je veliko poverenje i imao čak i privatnu ordinaciju u svojoj kući u Zmaj Jovinoj 17, gde se na posetu čekalo na red, jer su pristizali pacijenti iz svih obližnjih mesta. U nebrojeno slučajeva spasao je život svojih sugrađana, uspešnim i pravovremenim intervencijama.

Predavao je na Univerzitetu Ćirilo i Metodije u Skoplju, a bavio se i neposredno, u praksi, hirurgijom i ginekološkom hirurgijom.

Milan i njegova sestra bili su veoma bliski sa porodicom Jovana Vujića (1915 – 1986), sina Joce Vujića, i sa njima su održavali gotovo porodične kontakte, mada nisu bili u rođačkoj vezi.

Upoznao je, 1955, suprugu Florens Robinson (koja je u to vreme živela u Evropi) u Jugoslaviji, i zahvaljujući braku sa njom dobio je vizu za SAD. Nastanio se u Vašingtonu (Washington DC), 1956. a nakon dobijanja dozvole za rad, radi u Lekarskoj bolnici (Doctors Hospital), u Vašingtonu. Dobio je sinove Frenka, Vilijama i Džona Vujića.

Objavio je veći broj članaka. Uzburkao je javnost svojim otvorenim zalaganjem za legalizaciju abortusa, nekoliko puta odgovarao je pred sudom, ali nikada nije zatvorski kažnjen.

Nakon penzionisanja, živeo je u Silver Springu, u Merilendu. Umro je iznenada, od srčanog udara u bolnici u Silver Springu, 10. aprila 1993, u 78. godini. Članak povodom smrti objavljen je u Washington Postu.

Za Milanom Vujućem (Vuitch), ostali su supruga, sinovi i unuk.

Fotosi Stevana Kragujevića pokazuju da Milan nikada nije prekidao vezu sa Sentom. Posećivao je svoju sestru, brinuo o „svojoj“ porodici Vujić, u svakom smislu nastojao je da pruži nesebičnu pomoć.

Sa Kragujevićem je Vujić takođe imao prijateljski odnos, a sa porodicom Stojkov Lepe Kragujević, (Zmaj Jovina 21), Milan i Ruža Vujić bili su takoreći i prvi susedi. Sa Ružom Vujić i njenim suprugom Đorđem Hajdukovićem (vojno lice u penziji) imali su Stojkovi, a takođe i Lepa i Stevan Kragujević, prijateljske odnose koji su sačuvani do kraja života Ruže Vujić, što takođe pokazuje niz Stevanovih fotografija.

Posebno su dragoceni snimci dr Milana Vujića ispred kuće u Zmaj Jovinoj 17, i Milana Vujića u njegovoj senćanskoj ordinaciji, snimci sa sestrom, u negovanoj bašti kuće, kao i kasniji snimci prilikom poseta Senti, šetnji sa poznanicima na Keju, ili na korzou. Među ranijim snimcima postoji i onaj na kome Milan i supruga Li, kao par, iz prvih dana svoje veze, šetaju na korzou.

Ostao je nezaboravljen, i uvek rado priman, kao drag sugrađanin i lekar. Njegovo ime upisano je u Istorijat bolnice u Senti, ali su njegova dalja karijera i neobičan životni put, uglavnom ostali manje poznati.

Snimci Milana Vujića, iz senćanskog perioda, čuvaju se u Legatu Stevana Kragujevića u Muzeju Jugoslavije i predstavljaju raritet svoje vrste.

125. Godina od rođenja Desanke i Maksimović i 30 godina rada Zadužbine "Desanka Maksimović", 15. maj 2023.

NARODNA BIBLIOTEKA SRBIJE, ZADUŽBINA DESANKA MAKSIMOVIĆ, 125 godina od rođenja Desanke Maksimović.
Povodom obeležanja dva jubileja, 125 godina od rođenja Desanke Maksimović i 30 godina rada Zadužbine „Desanka Maksimović“; u Narodnoj biblioteci Srbije održane su značajne manifestacije 15. maja 2023, te i otvaranje Izložbe „Moj svet“, posvećene našoj najznačajnijoj pesnikinji, njenom životu i radu. Autor izložbe i kataloga je Mirjana Stanišić.

U Katalogu izložbe navodi se hronologija rada Zadužbine, Bibliografija izdanja Zadužbine, Hronologija života i objavljenih dela pesnikinje, njena Beležnica i prepiska, kao i sećanja njenih sestrića Radmile i Branislava Milakare.

Odeljak Fotografije, započinje fotografijom Desanke Maksimović na mitingu poezije u Beogradru, devedesetih Stevana Kragujevića (str. 71), dok se na strani 72. navodi:

„Izložene fotografije su izbor iz albuma fotografija jednog od najznačajnijih jugoslovenskih i srpskih foto-reportera i foto-umetnika Stevana Kragujevića, poklon Zadužbini od Tanje Kragujević:

1. Uručenje Sedmojulske nagrade, 1964. godina

2. Obeležavanje 8. marta 1973. godine. Desanka Maksimović sa pesnikinjama Mirjanom Stefanović i Tanjom Kragujević (obe pesnikinje su laureati Nagrade „Desanka Maksimović“).

3. Na Sajmu knjiga 1990. godine, Milorad Pavić, Desanka Maksimović, Miodrag Unković, Mira Alečković
4. Otkrivanje spomenika Ivi Andriću, 1992. godina, Desanka Maksimović i Milorad Unković

5. Miting poezije, devedesetih

Na zadnjoj korici Kataloga ističe se: „ (...) posebna dragocenost i izložbe i kataloga jesu fotografije iz zbirke Stevana Kragujevića, koju je Zadužbini „Desanka Maksimović“ poklonila njegova kći, dobitnica Nagrade „Desanka Maksimović“ i dugogodišnji član Upravnog odbora Zadužbine“ (prof. dr Bojan Đorđević).

Sto godina Duška Radovića, 2022.

Vek od rođenja Duška Radovića (1922 – 1984), omiljenog dečjeg pesnika, novinara, aforističara, urednika listova i časopisa za decu, i televizijskog urednika, obeležila je izdavačka kuća Mascom (2022), retkim izdanjem – knjigom Sto godina Duška Radovića – koju je priredila Zorica Hadžić, književni istoričar i profesor književnosti na Univerzitetu u Novom Sadu.

Posebna, poput samog Duška Radovića, knjiga raznovrsnih zapisa samog pesnika, crteža, fotografija, aforizama, ali i pisama prijatelja, urednika pojedinih medija, pa i učesnika književnih polemika koje je ponekad sam pesnik započinjao, ne bi mogla zadobiti ovakav profil, autentičnost i bogatstvo, da nije bilo saradnje sa pesnikovim sinom Milošem Radovićem (1955), poznatim scenaristom i rediteljem, koji je sačuvao ovu retku građu, koja za njega ima i duboku ličnu dimenziju, počev od pisama upućenim njemu lično, od kada je ugledao svetlost dana, ali i tokom čitavog kasnijeg života. Sa zadivljujućom istrajnošću i pažnjom Miloš Radović je. tokom decenija nastojao da sačuva svaku ceduljicu, razglednicu, zapis ili članak svog oca.

“Pisma sinu vojniku idu u red Radovićevih najlepših pisama”, kaže Zorica Hadžić.u pogovoru knjige. “Iako namenjena samo Milošu Radoviću, ova pisma jesu svojevrsni vodič – ne samo kroz vojsku nego i kroz život.”

Svoja sećaja i komentare pojedinih momenata u životu i radu Duška Radovića, ali i topla, duhovita, mudra i pronicljiva osvetljenja njegove prirode, koju je dobro poznavao, za knjigu je priložio i pesnikov celoživotni prijatelj Matija Bećković, koji između ostalog piše: “Ne samo što je bio dete, nego je odlučio da služi deci. To je bio teren na kome je bio suveren”.

Naš najpopularniji pesnik za decu, uostalom, i sam je zabeležio: “…čini mi se da sam još dete. I, kao svako dete, nemam prošlosti. Nemam drugi dnevnik iz detinjstva, sam mojih pesama i priča. I nemam drugih pouka o pisanju sem onoga što sam napisao”.

Bogatstvu ove retke knjige doprinose i brojne fotografije. Mahom su to veoma upečatljivi portreti pesnika, u različitim prilikama, najčešće pred nekim rukopisom, knjigom, mikrofonom. Onako kako ga svi pamtimo, zatečenog u trenutku, večito zapitanog, sa poluspuštenim naočarima.

Brojne fotografije su uglavnom prilozi prijateja i njihovih porodica. Njihovi autori nisu označeni. A jedan od najupečatljivijih priloga je i fotografija nastala neposredno po rođenju sina. Kao i cela knjiga, i ovaj fotos Stevana Kragujevića, prava je mala poema o početku detinjstva, o porodici i ljubavi.

Stevana Kragujevića je u svoj dom, radi fotografisanja mlade porodice, pozvao sam pesnik. Nakon snimanja, Stevan je posetio Radovića ponovo, kako bi mu uručio načinjene fotose.

U knjizi su zastupljene dve fotografije iz te male serije – što je svakako znak da su u porodici Radović pažljivo sačuvane.

Međutim, neke od tih fotosa sačuvala je i Stevanova kći Tanja, koja je nastanak fotografija i sama upamtila, kao tihi, poluskriveni desetogodišnji devojčurak, buduća pesnikinja, i pisac ovih redova. Prizori iz doma pesnika Radovića, a potom i knjiga koju joj je pesnik darovao – prva koju je dobila od nekog pisca – uz njegovu posvetu i potpis, prate je do danas.

Knjiga Poštovana deco, sa pesnikovom posvetom, čuva se u Legatu porodice Kragujević u Istorijskom arhivu Beograda.

Nestor Slavnić (1921-1996)

Rodna kuća Stevana Kragujevića, u ulici Žarka Zrenjanina broj 3, u Senti, stalna je adresa njegovih najlepših sećanja. Tu je sa majkom, koja je rano ostala udovica, i starijim bratom Lazarom, delio brige oko školovanja, opstanka porodice, a kasnije, i majčine starosti. U vreme kada je kuća izdata Stojkovima, a majka otišla sa starijim sinom u Sombor, gde je on učio Učiteljsku školu, Stevan je tu, kao mlad zanatlijski učenik, poveren brizi dede i strica, tek jednu kuću dalje, u dečijim igrama upoznao i svoju buduću suprugu, Lepu Stojkov.

Akvarel prema njegovom fotosu (poklon Tanje Kragujević Istorijskom arhivu Sente), izradio je slikar amater Nestor Slavnić (1921-1996), uspešni privrednik, direktor jedne fabrike u Senti. Obrazovan i šarmantan, ovaj “senćanski Klerk Gebl” bio je često u žiži Stevanovog objektiva. Stevan i Nestor su prijateljstvo sačuvali tokom decenija. Snimljeni su i u sentimentalnoj vožnji konjićima na vašaru u rodnom gradu, a Stevan je izradio i naslovnu stranu kataloga za Nestorovu izložbu 1997.

 

Ferenc Hajošević

Stevan Kragujević je, tokom karijere, načino nebrojeno portreta, kako anonimnih ljudi, radnika, zanatljija, slučajnih prolaznika, tako i svetskih državnika, pisaca, umetnika, filmskih diva. Šta više, smatran je majstorom ove fotografske discipline, koju je negovao do kraja života.

No ko je fotografisao njega? Iz vremena učenja zanata, to su morale biti kolege. Fotografisali su - jedno drugog. Tako je naslala i ova mala foto-priča o prijateljstvu Stevana Kragujevića i njegovog kolege po kameri, senćanskog fotomajstora Ferenca Hajoševića: snimci iz ranih četrdesetih, a potom, verovatno, i oni iz 1943.

Gatto Nero
Vitman Reže (Wittman Rezső, 1889-1972)

U ličnoj arhivi Stevana Kragujevića dugo su čuvane fotografske kopije radova neobičnog karikaturiste, koji se potpisivao pseudonimom Gatto Nero (Crna mačka), a koji su bili posvećeni Senćanima. O ovom umetniku se malo zna. Vitman Reže (Wittman Rezső, 1889-1972), međutum, jedan je od najznačajnijih mađarskih karikaturista 20 veka. Iako su bile poznate njegove karikature glumaca, pasteli iz 1948, okačeni nekada na zidu bistroa Opereta, a ponovo izloženi 2007, izložba u organizaciji Nacionalnog muzeja i Centra za sećanje na žrtve holokausta (održana od 1. oktobra do 15. novembra 2010. u Budimpešti), pod nazivom Crte lica (Portreti), skrenula je pažnju na radove po kojima je najčuveniji – na njegovu seriju političkih karikatura, izloženih tom prilikom naporedno sa fotografijama njihovih “modela”.

Ne znamo kako je Stevan došao u kontakt sa ovim umetnikom, koji se nije ustručavao da uradi ni kariktaure Musolinija, Hitlera, Čerčila, i drugih krupnih aktera svetske političke scene minulog veka, a ni mađarskih političara osuđenih pred narodnim sudovima od 1945, pa i onih odgovornih za deportaciju mađarskih Jevreja 1944. godine. Seriju karikatura poznatih Senćana najverovatnije je 1943. radio prema Stevanovim fotosima, jer su tako, i tada, nastale i karikature mladog bračnog para Kragujević, koje su dugo stajale na zidu sobe Lepine rodne kuće u Senti, u Zmaj Jovinovoj 21, a koje pamti i njihova kći. Bile su, u maniru ovog umetnika, urađene u pastelnim tonovima, i još nije izgubljena nada da će se, među brojnim artefaktima porodice, ipak pronaći.

Stevan je veoma poštovao ovog umetnika, i gajio uspomenu na njihovu saradnju, o čemu svedoči i podatak da je u svoju izložbu fotografija, održanu u Senti, 1992, uključio i fotoreprodukcije Vitmanove “Senčanske kolekcije”, odajući poštu umetniku, povodom dvadesetogodišnjice njegove smrti.

Veoma su retki snimci Vitmana i njegove porodice, a Stevanov snimak načinjen na izložbi 1943, svakako je kuriozitet.

Светозар Вуковић – Епископ шумадијски Сава

Епископ Сава Шумадијски (Светозар Вуковић; Сента, 13. 4. 1930. - Београд, 17. 6. 2001), дописни члан САНУ, од 1995. члан Матице српске. Носилац ордена Светог Саве И степена. Признање родног града Сенте добио 8. октобра 1978. Изабран за епископа источноамеричког и канадског 1967, а 1977. постао епископ шумадијски. Започео је градњу више од стотину храмова у Шумадији, преко педест освештао. Подигао је цркву Св. Ђорђа у Вишевцу, родном месту вожда Карађорђа као личну задужбину и обновио мноштво манастира широм шумадијске епархије. Главни уредник „Гласника, службеног листа Српске православне цркве“, обновио и покренуо низ часописа, између осталих „Каленић“, лист Шумадиске епархије.

Целоживотно пријатељство везивало је Светозара Вуковића, господина Епископа шумадијског Саву, и Стевана Крагујевића. Одрасли су у истој улици, Жарка Зрењанина у Сенти, и своје сусрете наставили и касније, у Београду. Стеван је начинио многе лепе и вредне и ретке снимке породице Вуковић, сусрета са пријатељима, или различитих момената у раду и црквеном посланству г. Саве.

Први снимак датира из 1944. године, када је, 8. октобра, Стеван овековечио дочек ослободилаца завичајног града, управо у улици Жарка Зрењанина. Уз Лепу Крагујевић, тада већ Стеванову супругу, и друге суседе, ту је и лик четрнастогодишњег дечака, Светозара Вуковића. Обележени су и сусрети пријатеља у Владичином двору у Вршцу осмадесетих (г. Сава био је администратор епархије банатске и бачке, од 1980, до 1990.), са трећим пријатељем из детињства, г. Зораном Славнићем; приликом аудијенције патријарха Германа и г. Саве код Председника Јосипа Броза; на изложби дела из легата великог Сенћанина и српског дародавца Јоце Вујића у Матици српској, 25. новембра 1989; на отварању изложбе црквеног блага Србије, у Народном музеју у Београду, 17. маја 1991.

Посебан догађај била је промоција животног дела Епископа Шумадијског Саве, књиге Српски јерарси, у Библиотеци града Београда, 3. децембра 1996, о којој је говорио академик Василије Крестић. У Римској дворани, догађај је увеличао и Патријарх српски г. Павле, коме је том приликом уредник Радослав Миросављев уручио примерак књиге.

У личном архиву Стевана Крагујевића сачуване су карте и писма Епископа Саве. У једној карти Епископ Сава захваљује Стевану на помоћи у обнови Сенћанске цркве (Св. Ахрангела Михајла). У писму из Крагујевца, 6. децембра 1983. пак пише: “Драги Стевице, срдачно Ти благодарим на послатој ми фотографији. Не знам да ли сам Ти икада рекао за моју колекцију од неколико хиљада фотографија, углавном цркава, капела, манастира и личности. Једном мораш доћи да погледаш, јер је то твоја област… Твој † Еп. Сава”.

Ово благо нашло је место у објављеним књигама епископа Саве.

Уз Српске јерархе (издавачи: Евро, Београд, Унирекс, Подгорица и Каленић, Крагујевац, 1996.) Стевану је Епископ Сава дарово и своју књигу Српска православна црква 1920-1970, која ће се, уз фотосе и писма, моћи наћи у Историјском архиву Београда у Легату породице Крагујевић.

Slikar i vajar TOT IŠTVAN

(

Tóth István, Senta, 1912 – Los Anđeles, 2002), stekao je likovno obrazovanje u Mađarskoj 1937-1943, gde je sa posebnim uspehom završio likovne škole, usavršavajući se i dalje u ovoj zemlji do 1947, kada se upućuje u svet, posebno istražujući apstraktne forme. Od 1962. predaje po pozivu u Isabelle Buckley školi u Los Anđelesu, od 1968. u Brandstall Art Centru-u, a počinje i sa izlaganjima. Među izložbama ističe se Bicentennial Exibition, 1975, u Los Anđelesu. Posebno se izdvojio njenov rad Reaching for the Stars. Do kraja života radio je u svom holivudskom ateljeu (6465 Ivarene Ave, Hollywood, California, 90068), usavršavajući svoje apstraktne, katkad i monumentalne forme, najčešće u bronzi, kamenu i drvetu.

Prijateljstvo Ištvana Tota i Stevana Kragujevića datira iz dana umetnikove mladosti, ali se očuvalo tokom čitavog njihovog života. Portet Stevanovog brata, Lazara Kragujevića, umetnik je radio 1946. i ovaj poklon porodica i danas čuva. Obaveštavao je Stevana o svim uspesima, putovanjima i ličnom životu, šaljući pisma i fotografije, a prilikom poseta zavičaju, Stevan je, sa suprugom Lepom, i tadašnjim direktorom Muzeja Sente Gezom Tripolskim, bio među onima sa kojima se, uz porodicu, Tot najradije susretao.

Boravio je u Senćanskoj likovnoj koloniji, i poklonio joj nekoliko svojih skulptura.

Stevan je i u štampi zabeležio njegove posete zavičaju, 1973, i 1975, a umetnik mu je slao snimke novih radova, čak i u kasnijim decenijama, iz čega se može pretpostaviti da su planirali zajednički projekat – monografiju o umetniku. Posebno je bio ponosan na polusatni dokumentarni film, Reaching for the stars – Journey of a sculptor Istvan Toth, realizvan u Americi 1978, o njegovom radu, kao i na to što na samom početku filma on govori svojim maternjim, mađarskim jezikom.

Prilikom poslednje posete našoj zemlji, umetnik je bio gost Stevana Kragujevića u Beogradu. Već oslabjenog zdravlja, nije mogao da zaboravi pažnju svog prijatelja Štice, koji ga je ispratio na aerodom, kao ni njegovu srdačnost i brigu. Bilo je to, ispostavlja se, njihovo poslednje viđenje, o kojem svedoči i Stevanova fotografija Ištvana Tota, u Beogradu, 25. novembra. 1983. Sačuvano je i pismo kojim Štica obaveštava porodicu Domanj u Senti o ispraćaju njihovog rođaka, kao i toplo pismo samog Tota upućeno Stevanu i Lepi.

Fotosi, pisma, karte, razglednice, vezani za ovo prijateljstvo, pohranjeni su u Istorijskom arhivu Sente u okviru Zbirke Kragujević.

U centru Sente, podignut je spomenik ovom umetniku, a sećanje na njega brižljivo neguje njegova najbliža rođaka Katica Domanj, koja je objavila i knjigu o njemu.

Prof. dr Ištvan Seli

(mađ. Szeli István; Senta, 11. septembar 1921 — Novi Sad, 25. februar 2012) istoričar književnosti, profesor na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu i redovni član SANU, u mladosti je bio profesor književnosti i direktor senćanske Gimnazije, jedan od najuglednijih Senćana, ali i najomljenijih.

Stevan je načinio mnoge snimke iz života i karijere profesora Selija. O tome svedoče i arhivski Stevanovi fotosi koji kazuju da je uz Oktobarsku nagradu Novog Sada (1969) i Nagradu Oslobođenja Vojvodine (1977), profesoru Seliju dodeljena i značajna Adijeva plaketa za najistaknutije prevodioce, koju koju mu je uručio mađarski ambasador Jožef Halas,1978, u prisustvu uglednih predstavnika Udruženja pisaca i prevodilaca Srbije, Danila Kiša i Ivana V. Lalića, kao i Plaketa grada Sente, koju mu je, na svečanoj sednici septembra 1997, uručio gradonačelnik Atila Juhas.

O ovom prijateljstvu, ličnom, porodičnom, i profesionalnom, svedoče dirljive reči profesora Selija, iz njegovog pisma Tanji Kragujević, od 3. septembra 2002, gde, između ostalog, piše: “Vaš stric, Laza mi je godinama bio veoma cenjen i uvažen saradnik u senćanskoj gimnaziji, a vaš otac je svojim umetničkim fotografijama pažljivo pratio moj porodični život i javnu delatnost. U prvom redu njemu mogu zahvaliti da moj osamdesetogodišnji životni put nije ostao bez vizuelnih dokumenata. Razumljivo je da sam bio duboko dirnut kada sam saznao za iznenadnu smrt vašeg oca. (…) Poslednji put sam bio zajedno sa Vašim roditeljima na proslavi godišnjice senćanske bitke kada je Steva bio odlikovan medaljom Pro urbe. Tom prilikom dobio sam od vaše Mame veoma dragocena obaveštenja za moje istraživanje života i rada jednog našeg zajedničkog prijatelja, mladog filmskog režisera, Ištvana Morvaija. Njoj mogu zahvaliti da je spomen-veče u čast Morvaija veoma uspešno održano septembra 2001. godine u Senti. (…) Bilo bi mi veliko zadovoljstvo da vam pokažem i još neke druge slike koji je je Vaš otac snimao o meni i mojima…”

Profesor Seli napisao je jedan od najboljih osvrta na fotoumetnost Stevana Kraguvića, koji je pod nazivom “Skriveni domaći pejzaži”, na srpskom i mađarskom, publikovan u Stevanovoj posthumno objavljenoj fotomonografiji Prostor večnosti (2003).

KAROLJ ANDRUŠKO

Profesor Svetozar Radonjić (1932-2003), u Kratkoj istoriji grada Sente (2000) kaže i sledeće: Treba znati da je Senta dala istaknute sportiste, lekare, novinare, književnike.

Slavu današnje Sente pronose i akadamik Steva Raičković, koji je ovde proveo najlepše dane svoje rane mladosti i koji je veličanstvenim stihovima opevao svoju ljubav prema našoj reci Tisi.

Tu su još i Tanja Kragujević, pa Matija Bećković, čuveno ime naše književnosti.

Među njima se, na svoj način, posebno ističu dva velika zaljubljenika u Sentu, Andruško Karolj i Kragujević Stevan - Štica.

Neobična je i lepa dugogodišnja posvećenost upravo ova dva umetnika Senti, ali i njihovo međusobno razumevanje, podsticaji i saradnja.

Karolj Andruško (Andruskó Károly, 1915-2008), sa zanatom grafičara i slovoslagača, ceo radni vek proveo je u štamparijama Subotice, Beograda, Novog Sada, Osijeka i Sente. A kao samouki slikar i grafičar, učestvovao je na preko 700 izložbi u zemlji i inostranstvu, stekavši svetsku slavu kao ekslibrista i autor retkih, vlastoručnih izdanja minijaturnih knjiga. Načinio ih je preko 220, a neke od njih su tako malih dimenzija (ilustracije “Jame” Ivana Gorana Kovačića, i knjiga “Motika” – tek 5x5 milimetara!) da se mogu čitati samo uz pomoć optičkih pomagala.

U jednom od poslednjih intervujua (“Dnevnik”, 27. septembar 2003) Andruško je poverio koliko njegova umetnost duguje fotografiji:

- U ranoj mladosti upoznao sam mog zemljaka fotografa Stevana Kragujevića. On me je fotografisao sa mojim kolegama u srednjoj školi u Senti i od tada sam zavoleo fotografiju sa kojom se družim kroz ceo život. Amaterskom kamerom snimam motive iz prirode koje potom uz pomoć izrađenih fotografija pretvaram u ulja na platnu, linoreze i neke druge slikarske tehnike. A u tom posredovanju mnogo su mi pomogle i perfektne fotografije koje su snimili Kragujević, Maćaš Nemet, Gabor Ifju, Bora Vojnović i drugi poznati fotoreporteri.

Kao potomak kubikaša, Andruško je bio fasciniran Šticinim čuvenim fotosom, ali i drugim snimcima Sente, Tise, mosta, ribara, obale, starih zanata. Stevan je pak budno pratio rad svog zemljaka, i često o njemu pisao, a posedovao je i kolekciju Andruškovih miniknjiga. Andruškovo platno sa panoramom Sente, dar umetnika, krasi Stevanov beogradski dom.

Nije trebalo mnogo da se dvoje umetnika odluče i za zajedničko izdanje: miniknjigu nastalu od reprodukcija drvoreza rađenih na osnovu serije Stevanovih fotografija, veličine samo 4 x 5 santimetara. Knjiga je realizovana 1988, u 200 ručno numerisanih primeraka, sa potpisom oba umetnika, koji su je, povodom praznika Sente, posvetili voljenom gradu.

DŽON FILIPS

Legendarni fotoreporter časopisa Life, Džon Filips (John Phillips (13. novembar 1914, Bouïra, Algeria – 22. avgust 1996, Manhattan, New York City) , prisutan u ovom magazinu još od njegovog osnivanja 1936, i dugi niz godina potom, upamćen je po uzbudljivim fotoreportražama i fotosvedočanstvima, posebno tokom Drugog svetskog rata. Prijatelj Jugoslavije, Filips je zaslužan za predstavljanje istine o njenoj antifašističkoj borbi, budući da je načinio fotozapise izuzente dokumentarne vrednosti. Među njegovim knjigama, objavljenim od 1959, do 1996, posebno mesto ima i knjiga Yugoslav Story (1984). Filipsov portret Josipa Broza Tita smatra se jednim od najuspelijih, ikada načinjenih. Stevan ga je čuvao u svojoj ličnoj dokumentaciji, kao uzor, i sećanje na kolegu sa kojim se susretao u našoj zemlji.

Veruje se i da je Filips autor poslednjih snimaka francuskog pisca-pilota Antoana de Sent-Egziperija, načinjenih 1944, pre nego što je ovaj pilot prilikom jednog leta misteriozno nestao, poverivši mu, prethodno, i svoj rukopis “Letter to an American”, koji je Filips darovao Francuskoj.

Filips se smatra majstorom fotokamere, od velikog uticaja na moderni fotožurnalizam, ali i poliglotom, čovekom otmenog držanja i reporterom čelične prodornosti, koji je svojim iskustvom sa lica mesta ostavljao najdradocenija svedočanstva o istorijskim događanjima.

Stevan je veoma cenio svog kolegu, njihovi susreti bili su srdačni i prijateljski, a poslednji se zbio na odavanju poslednje pošte predsednika Tita, u Skupštini SFRJ, 7. maja 1980. Tada su dvojica fotoreportera, često vezana istim zadatkom, ovekovečena na zajedničkoj fotografiji.

Mali omaž svom kolegi i prijatelju Jugoslavije, povodom njegove smrti, Stevan je ostavio na stranicama “Politike ekspres”, 30. avgusta 1996.

BOŽIDAR JAKAC

Značajno prijateljstavo, tokom decenija, vezivalo je umetničkog fotografa Stevana Kragujevića i najčuvenijeg slovenačkog umetnika, Božidara Jakca (16. juli 1899, Novo Mesto - 12. november 1989, Ljubljana), proslavljenog slovenačkog i jugoslovenskog slikara, grafičara, ilustratora, pedagoga – koji je ujedno bio i fotograf, pionir slovenačkog filma i filmski stvaralac.

Poreklom iz sela Jakci, u Istri, u ranoj mladosti, kao i na studijama u Pragu, bio je na čelu avangardnih umetničkih pokreta. Od 1943, u partizanima, posebno iskustvo stekao je na putu sa slovenačkom delegacijom, novembra 1943, na Drugo zasedanje AVNOJ-a u Jajce. Tokom četrdesetodnevnog putovanja do Jajca, i nazad, nastalo je više od stotinu crteža, skica i akvarela, koji čine najdragoceniju ratnu zbirku u nas. Među tim radovima izdvaja se portret vrhovnog komandanta Tita, rađen u crvenoj kredi u Jajcu za vreme zasedanja, a sačuvan je tako što ga je, sa svojom suprugom Tatjanom, slikar naizmenično nosio u torbi, sve do svršetka rata.

Značajan pedagog, Jakac je jedan od inicijatora formiranja ljubljanske Akademije likovnih umetnosti, na kojoj je između 1945. i 1961. podučavao grafiku. Od 1949. član je Slovenske akademije nauka i umetnosti, tri puta rektor Akademije, član više stranih umetničkih akademija, dobitnik brojnih nagrada (AVNOJ-eva, 1967, Prešernova), međunarodnih priznanja i počasnih članstava. Jedan je od osnivača Ljubljanskoga bijenala grafike.

Ostavio je ogroman opus, te tako i jednu od najobimnijih zbirki pastela, ulja i grafika posvećenih Sloveniji. Bogato delo ekspresionističkog, realističkog i simboličkog prosedea, smatra se, vrhunac je doseglo u njegovom virtuoznom crtežu i grafici.

Pored brojnih privatnih zbirki u Evropi i Americi, Jakčeva dela čuvaju se, od 1974, u Galeriji sa njegovim imenom u Kostanjevici na Krki, kao i u Kući Jakac u Novom Mestu. Stalna zbirka njegovih dela čuva se u Muzeju NOB, u Ljubljani.

Nije teško odgonetnuti da je Stevana i Božidara Jakca vezivalo zajedničko umetničko interesovanje – portret – a u žiži njihovog višedecenijskog rada najčešće je bio lik predsednika Tita.

Na molbu Božidara Jakca, Stevan je često u Ljubljanu slao svoje fotografije, koje je ovaj umetnik veoma cenio. One su mu, po njegovom vlastitom priznanju, mnogo značile u proučavanju Titovog lika, i izradi čitavog niza crteža. Stevanu je pak, podrška ovog umetnika predstavljala izuzetno priznanje.

Stevan je snimio Jakčev dolazak u Beograd, na izložbu u Galariji Tribine “Borbe”, 1. juna 1983, a takođe i njegove susrete sa predsednikom Titom, najčešće povodom Dana mladosti.

Jakac je prema Stevanu gajio izuzetno prijateljska osećanja. Uz akademika Pavla Savića, koji je o delu Božidara Jakca analitički pisao, Stevan je bio poseban gost na Jakčevoj intimnoj večeri, u Klubu književnika, nakon otvaranja junske izložbe u Beogradu 1983, na čemu mu se Jakac u svojoj karti posebno zahvaljuje.

Sve dok ga bolest nije savladala, slao je Stevanu topla pisma i poruke, u svoje i Tatjanino ime, uz kataloge i grafike, povodom praznika, ili u trenucima predaha u neprekidnom radu u ateljeu ili na pripremanju izložbi (poput one u Mariboru), najčešće ga oslovljavajući sa “Predragi moj prijetalju… “. Jedna posebna, senzibilna nota, povezivala je dvojicu umetnika, njinove karaktere i prirode – ličnu osetljivost, radost prepoznavanja u drugom, emotivnu širinu, ali i radni elan i punu profesionalnu odgovornost.

Karte, grafike, katalozi i pisma Božidara Jakca upućenih Stevanu, čuvaju se u Legatu porodice Kragujević u Istorijskom arhivu u Beogradu.

STEVAN KRAGUJEVIĆ FOTOREPORTER – KONSULTANT

Stevan Kragujević je, tokom više od pet decenija bavljenja fotografskim zanatom i novinarskom profesijom, bio u mnogim neobičnim prilikama: na zaleđenom Dunavu, u poplavljenoj zavičajnoj Senti, na višespratnicama i džamijama i mostovima, sred zemljotresa u Skopju i Banja Luci, i drugim katastrofama. Ali, na važnim pozorišnim predstavama i koncertima, na sportskim terenima - upravo kada se postiže odlučujući gol.

No najčešće je, kao vodeći fotoreporer najznačajnijeg dnevnog lista u zemlji, “Politike”, bio prisutan na svim događajima od značaja za društveni i politički život zemlje. Pratio je, u negdašjoj Jugoslaviji, gotovo sve sednice vodećih foruma, kongrese partije i sindikata, doček stranih gostiju i susrete sa istaknutim društvenopolitičkim radnicima, putovanja po zemlji i posete radnim kolektivima, proslave Dana mladosti i gotovo sve kulturne događaje, na kojima je prisustvovao predsednik Tito. Snimao ga je, u nebrojenim prilikama, od 1949, sve do Titove smrti, 1980.

Tako se zatekao i na snimanju televizijske serije, u kojoj je glavnu ulogu, Josipa Broza, tumačio glumac Marko Todorović.

U režiji Save Mrmka, realizovane su čak tri TV serije u kojima je glavni junak Tito: Dani Avnoja u četiri epizode, 1983; a potom, Odlazak ratnika, povratak Maršala, u četiri, i Misija Majora Atertona, u tri epizode, 1986.

Fotografišući odabrane sekvence sa ovih snimanja u studiju Televizije Beograd, Stevan se nenadano našao i ulozi konsultanta. Glumcu Marku Todoroviću (1929-2000), kome su upravo uloge iz epizoda realizovanih te 1986. godine donele priznanja kao najuverljivije prezentovanje lika Josipa Broza, Stevan je, uz niz fotosa iz svoje bogate arhive, nastojao da što preciznije dočara jezik gestova, izraze i ponašanje Josipa Broza.

Tako se i sam našao u oku kamere, pored poznatog televizijskog, filmskog i pozorišnog glumca jugoslovenske scene.

OHRID, 1957.

Krajem maja i početkom juna 1957, predsednik Tito je, u pratnji supruge Jovanke, posetio Makedoniju. Dočekan je svuda sa oduševjenjem, a posebno upečatljiv doživljaj je imao u Ohridu, 31.maja 1957, prilikom obilaska radionice umetničke rezbarije (Atele na umetnička rezba “Andon Dukov”).

Stevan Kragujević je ceo ovaj put zabeležio uspelim snimcima. No tokom posete Ateljeu umetničke rezbarije, upoznao se i sa duborescem nad čijim se radom zadržao i sam Predsednik. Njegovo ime je bilo Naum Donev.

Po svom običaju, Stavan je Naumu u Ohrid uskoro poslao i fotografije na kojima je ovaj umetnik ovekovečen sa visokim gostima. Tako je uspostavljeno i prijateljstvo, koje je potrajalo pune dve decenije. Naum je redovno slao Stevanu novogodišnje čestitke i pisma – poslednje sačuvano u Stevanovoj arhivi je datirano 1975 – sa najboljim željama za 1976.

Ali, i više od toga – i duborezac Naum iz Ohrida postarao se da ga Stevan i njegova porodica nikada ne zaborave. U Stevanovom domu, uz izvanredne radove u orahovom drvetu, “Svirač u zurle” i “Svirač u doboš”, dar ovog umetnika, našao se i Naumov “Sveti Arhangel Mihajlo”, iz 1976. Nimalo slučajno - budući da je Sveti Arhangel Mihailo i porodični zaštitnik i slava Kragujevića.

Dugogodišnja veza i obostrana prijateljska pažnja tako su ovenčali slučajni susret dva tako različita umetnika.

Dugo čuvani u domu Kragujevića, duborezi Nauma Doneva su 2014. godine predati na dalje čuvanje Muzeju istorije Jugoslavije (Legat Stevana Kragujevića).

KUBIKAŠI

Posetioci izložbi, mlađe i starije generacije, anonimni ljubitelji fotografije – ali i znalci – slažu se u jednom: fotografija sa nazivom “Kubikaši” spada u najusplije fotografije Stevana Kragujevića. U jednoj od reportaža koje su posvećene njegovom radu, ali i ovoj fotografiji, Stevan kaže: “Senta je uvek bila moj grad povratka, zbog majke, sugrađana, zbog uspomena, ali i zbog najlepših slika koje su me tamo uvek čekale…” (“Senćanski izvor od biljura”, Politika, 3. novembar 1998).

Ali i sam Stevan znao je gde treba ove slike da potraži. Tu je rođen, odrastao, tu je izučio zanat i načinio prve značajne snimke, još davne1938. Poznavao je tu svaku kapiju, prozor, sokak, obalu Tise.

Nijedan njegov “povratak kući” nije prošao bez obilaska tiske obale. Tako je, 1950, na peskovitom obodu reke, nastala mala serija fotosa koje čine pozadinsku priču o kubikašima, koja je iznedrila i najuspeliju – na kojoj dvoje radnika, povijenih pod teretom – vuku kolica natovarena peskom. Fotografija je utoliko zanimljivija što je jedan od radnika – mlada žena, gotovo devojčica! Mnogi su se, tokom decenija, pitali ko je čovek predvodnik, ali – i ko je ona. Stevan je “tek trideset godina kasnije pronašao odgovor ko su ljudi sa slike, Ištvan Sivegi je naprosto, platio nadnicu 15-godišnjoj Tereziji Čabi da mu pomaže! Nikad se potom nisu sreli, dok ih Steva, tragajući za pričom o svojoj slici, nije opet sastavio”, piše u svom članku u Politici Radovan Kovačević.

U reportaži Bogdana Ibrajtera “Sudbine kubikaša” (Politika, 28-30. novembar 1980) otkriva se i detalj o Stevanovoj potrazi: posredstvom senćanskog lista Tisavidek, junaci ove neobične tiske epopeje sami su se javili. Ištvan Šivegi je sebe prepoznao po šeširu i stasu, a setio se i da mu je pomoćnica bila Terezija Čabi. Ona je tada imala petnaest godina. “To je bio težak posao. Ipak smo mi devojke volele da radimo sa kubikašima, prosto smo trčale na Tisu. Preko leta je moglo da se zaradi nešto novca za školu ili novu haljinu. Sa čika Pištom radila sam tri leta. Bili smo komšije, on me je dobro plaćao. Završila sam školu, udala se, imam svoju porodicu. Kada su se letos raspitivali i tražili koja je to mlada žena sa fotografije koja se smeši i vuče kubikaška kolica – javilo se dvanaest devojaka, i svaka je “prepoznala sebe”! I na kraju, Ištvan Šivegi: - Kada bih se još jednom rodio, ne bih želeo da opet postanem kubikaš. Voleo bih da sam učen i da vidim veliki svet.”

Sam Stevan, i ipored teškog odrastanja i naukovanja, i naporne fotoreporterske svakodnevice, nikada nije zažalio što se latio svog zanata, koji ga je, snimcima poput ovog, uveo i u domen fotoumetnosti. Tako je i njegov fotos “Kubikaši” u knjizi Miška Šuvakovića, Istorija umetnosti u Srbiji, XX vek (Orion art, Beograd, 2012), u odeljku koji je pripremila Jelena Matić, prisutan kao jedan od reprezentativnih snimaka svoje epohe.

NJIRBATOR

Nyírbátor je grad na severoistoku velike mađarske ravnice, poznat još od 15. i 16. veka. Stevana Kragujevića je za ovaj gradić vezala 1943. godina, budući da je odlukom honvedskih vlasti u Senti, tamo bio deportovan na prinudni rad – kao i većina viđenijih Senćana, mahom Srba –što se zbilo neposredno nakon njegovog položenog majstorskog ispita kod čuvenog Danila Jakšića u Senti, gde je radio od 1939. do 1943, i tu sreo i svoju ljubav Lepu, koju je poznavao iz dečačkih dana. U ratno vreme, ona je prekinula školovanje u Subotici na Višoj trgovačkoj akademiji, gde je inače svakodnevno putovala, da bi u ostala u Senti, i tu je, kod Jakšića, radila kao fotopomoćnica. U oktobru 1943. oni su započeli zajednički život u domu Lepinih roditelja (Senta, Zmaj Jovina 21), gde su Stevanovi snimci pred polazak u Mađarsku i načinjeni. Stevan je, i nakon decenija, sačuvao je „zsoldkönyv“ – vojnu knjižicu mađarske vojske, sa brojem 638, koja svedoči o toj nametnutoj obavezi, pa i fotose iz ovog vremena.Ova knjižica, kao i lekarsko uverenje, dopis o razrešenju obaveze prinudnog rada, povereni su na čuvanje Istorijskom arhivu Sente (Zbirka Kragujević).

Upravo je lekarsko uverenje o gluvoći (zbog preležanog tifusa Stevan nije čuo na jedno uho), doprinelo da se 1944. godine vrati u Sentu. Tamo ga je, međutim, čekalo novo neprijatno iznenađenje – lokalne mađarske vlasti zabranile su mu da obavlja svoj posao, otvori privatnu radnju ili slično. Da bi zaradio za život, Stevan je svakodnevno snimao žitelje Sente, stanovnike iz grada i okoline, lica koja su po dužnosti privremeno boravila u Senti, porodice, i porodične događaje, svadbe, skupove i slično. Za izradu fotorafija trebalo je dosta truda i muke. “Kod kuće sam, u špajzu napravio provizornu laboratoriju, u kojoj sam radio i posle oslobođenja i dok nisam otišao na odsluženje vojnog roka“, piše Stevan ( autobriografska beleška, Senta, januara 2002; monografija Prostor večnosti, str. 18-21). Mnogi od ovih snimaka, iz četrdesetih, i nakon oslobođenja – različitih skupova u gradu, vojnika, ili vojnih lica koja su tu boravila u prolazu, po dužnosti – sačuvani su na filmskim negativima.

Od 1944. do 1945. godine Stevanje učestvovao u NOB-u, kao pripadnik 8. Vojvođanske brigade. Oslobođenje Sente dočekao je, sa svojom Lepom, i saborcima i sugrađanima. Stevanovi snimci ulaska Vojvođanske brigade i sovjetskih vojnika (među njima je bilo i žena-boraca) i dočeka koji su im Senćani priredili. 8. oktobra 1944. sačuvani su (Zbirka Kragujević, Istorijski arhiv Sente). Dugi niz godina 8. oktobar obeležavan je kao Dan Sente. Izvestan broj fotografija iz perioda obnove i radnih akcija sam Stevan je donirao istorijskom odeljenju Muzeja Vojvodine (primeri su u knjizi Prostor večnosti, str. 222-223).

Nakon oslobođenja, Stevana je čekalo i odsluženje vojnog roka, u Prokuplju, gde je kao glavno zaduženje imao – brigu o konjima! „Ništa nisam znao o konjima. Konji me nisu slušali a drugovi su mi se najčešće zbog toga smejali. Pisao sam hitna pisma Nišu, Kragujevcu i Beogradu, tražeći premeštaj i zaposlenje“, zabeleženo je u nekim Stevanovim intervjuima.

Prvi svoj profesionalni angažman, Stevan je, pre definitivnog prelaska u Beograd, dobio kao fotograf i reporter u Domu JNA u Kragujevcu, gde je radio od 1947. do 1949, kada se zaposlio u Beogradu, u „Tanjugu“, odnosno njegovoj prethodnici – Direkciji za informacije.

Može se smatrati da je od toga momenta započela Stevanova stvarna fotožurnalistička karijera.

LAZAR VUJAKLIJA

Iako je važio za jednog od najautentičnijih stvaralaca – sa sopstevnim likovnim jezikom, redukovanom formom, zračećim i „zvučnim simboličkim govorom“, koji ga je uveo u krug najuticajnih stvaralaca savremene srpske umetnosti – Lazar Vujaklija (1914-1996) je svoj život i profesionalne rezultate doživljavao iz pozicije skromnog i jednostavnog čoveka, okrenutog svakodnevici. Odan svom „zanatu“, kako je najčeše govorio, supruzi, i malom krugu prijatelja, pripremao je svoje radove i izložbe tiho i nenametljivo.

Stevan se često nalazio u blizini Vujaklijinih radova, impresivnih kompozicija, murala ili tapiserija (Dom pionira, Palata Federacije). Umetnika je i lično upoznao, a prijateljski odnos među njima sačuvao se sve do Vujaklijine smrti.

Stevan ga je ponakad i snimao (između ostalog i na poslednjem Vujaklijinom izlaganju) a i sam Vujaklija je ovo nenametljivo druženje želeo na svoj način da obeleži – poklonivši Kragujevićima dva svoja platna.

Primopredaja ovih dela bila je obeležena šalama. Stevan je pitao umetnika kako će smeti prijateljima da se pohvali da su u pitanju originalna dela poklonjena njemu – takođe „skromnom zanatliji“ – kada to nigde nije zapisano. U nekoliko dana šaljivih rasprava došli su do rešenja – Vujaklija će, mimo svog običaja – potpisati darovane slike! Jedna slika bila je namenjena domu Kragujevića u Beogradu (Lole Ribara 33), a druga Tanji Kragujević.

„Svečano potpisivanje“ upriličeno je u Tanjinom domu u Zemunu (Prva pruga 7). Vujaklija je došao „naoružan“ četkicom i bojom, a događaj je obeležen nizom Stevanovih snimaka.

Vujaklija se zainteresovao i za poetski rad tada mlade poetese Tanje Kragujević. „Knjiga i cvet“, platno koje joj je poklonio, govorilo je o međusobnom razumevanju i dodirima, koji su se iskazali i prilikom njihove saradnje, koja će uslediti 1973, kada je kruševačka „Bagdala“ štampala drugu knjigu pesama Tanje Kragujević Nesan, koju je likovno opremio sam Vujaklija, a koja je publikovana kao bibliografsko izdanje, u sto numerisanih primeraka.

„Ekspresionizam naivnih simbola“, koji je Miodrag B. Protić istakao u Vujaklijinom delu, lako je ušao i u prostor Tanjine poezije, koja se, po mišljenju kritike, kreće u svetu običnih stvari i događaja, a koji su pak „u svojoj običnosti često sudbonosni u ljudskom životu“ (Tiodor Rosić). Knjiga je naišla na lep odjek među kolegama. U svojoj rubirici “Zdravica”, časopisa Raskovnik (br. 22 1975) Dobrica Erić je zapisao. Danas, kada se pesme pišu flomasterom, pisaćom mašinom, pa, čak, i kompjuterom, Tanja Kragujević to čini travkom umočenom u srmu rose, ispisujući i iscrtavajući svoj lirski sanovnik po lišću naših čula, po krpicama svoje zanesenosti, po prostim đinđuvama dana i noći, koje strpljivo i nenametljivo niže u jedan jednostavan i jedinstveni pesnički đerdan.

Tako je, uz priloge već uveliko afirmisanog umetnika – ali jednako jednako skromnog koliko i velikodušnog Lazara Vujaklije – i uz afirmativne glasove pesničkih kolega, Tanja Kragujević poetskom knjigom Nesan označila svoj dalji pesnički put.

STEVANOVA POEMA O GOLUBOVIMA

Ko je odrastao ili živeo u Senti, taj poznaje prostranstva beskrajne vojvođanske ravnice i neizmernost horizonta. I najlepšu vezu među njima - golubove. Kud god da pođete u ovoj varoši, susrešće vas njihova lagana šetnja ili let, a sve ulice i putevi se, pri tom, ukrštaju na “Živinskoj pijaci”. Običnim danom, to je bila tek obična pijaca “peradi”. Posebnim danima, tu se odigravala prava izložba lepotana, ali i parada njihovih ponosnih odrajivača. Odmeravanje lepote i vrsnosti, razmena saveta, i prve lekcije mladima i deci.

Provodeći detinjstvo i mladost upravo tu, Stevan je upio svu lepotu i pitomost ove “golubije” priče. Nebrojeno puta je fotografisao golubare, kako na ovoj varoškoj nezvaničnoj smotri, tako i u njihovim domovima i dvorištima, a nastojao je da se i sam obavesti o specifičnostima golubova koje fotografiše: da li su u pitanju “industrijski američki” golobuvi, zvani “king”, ili “ekonomski” i ukrasni, zvani “štraser”, ili pak oni drugi ukrasni, “maltezeri”. U serijama je snimao ove svoje omiljene teme, 1972. i 1975. godine, posebno se posvećujući i poznatim i nagrađivanim golubarima ove sredine.

Jednu drugačiju seriju fotografija Stevan je načinio još 1954. godine, snimajući takozvanu “Golubiju štafetu”, koja je oboležila Dan mladosti u Beogradu. Jedan snimak, predsednika Tita, koji, u društvu Edvarda Kardelja, i drugih zvanica, nasmejan, u rukama drži prelepog belog goluba objavljen je više puta u našoj štampi, ali (istina, nepotpisan) i u časopisu “Odgajivač”, broj. 6.1954, koji na naslovnoj strani opisuje podvig kojim se podičio Savez odgajivača rasne živine, golubova i ptica. Predsednik Saveza u tom članku ponosno svodi jedinstvene utiske o događaju upriličnom za Dan mladosti, te godine: “Štafeta je uspela zahvaljujući velikom i nezapamćenom zalaganju naših odgajivača i društava, sa jedne strane, a sa druge strane velikom moralnom podrškom dobijenom saglasnošću druga Tita. … Učinili smo ono što niko u svetu nije učinio, da se putem golobova pismonoša dostavi najvišem državnom rukovodiocu pozdrav za njegov rođendan.” “Časovnike smo svi sravnili, svaki trenutak se bio otegnuo u večnost. Svaki čas smo bili sve narvozniji. U 17.45. pušteni su golubovi sa Trga Republike i pošte na Dedinju. Tada je nastupio uragan u našim srcima, koji je trao 7 minuta. U 17. 52 pojavio se prvi golub “plavo-kovani pismonoša”, pošli smo da ga uhvatimo, da bi obezbedili štafetu. ... tek što smo uhvatili goluba, za nekoliko sekundi pojavilo se još 4 goluba, među njima i beli mladi golub pismonoša koji je predat drugu Titu, kao štafeta. Jato od 22 goluba pismonoše kao da je znalo naše misli i želje, pri povratku u svoj golubarnik u Belom dvoru, napravilo je dva kruga nad učesnicima programa. Bili smo neizmerno sretni i zadovoljni. Naši napori su krunisani uspehom i to potpunim uspehom, 27 golubova je pušteno i vratilo se u Beli dvor.”

Ovaj trenutak u svom uzbuljivom izveštaju Vasilije Turkulj upotpunio je i svojom ličnom pričom. Predajući štafetu Titu, on je rekao: ”Druže Predsedniče, predajem Vam golubiju štafetu i čestitam 62. rođendan. Naši golubovi leteli su od Rijeke i Jasenica, prelazeći sve prepreke, noseći sa sobom naše tople pozdrave i želje, da nam još dugo živiš na sreću i radost sviju nas”. Finalni momenat, uz Titove reči zahvalnosti, Vasilije Tukrulj ostavio je za sam kraj svog napisa: “Kada je Tito primio goluba, sa golubije noge sam skinio tubicu u kojoj je stajao pozdrav. Drug Tito je uzeo tubicu, pogledao je i stavio u džep svoje bluze. Potom je goluba pomilovao i nekoliko minuta držao sa najvećom nežnošću. Zatim je poneo goluba sa rečima: ”Da ga pustimo na slobodu”. Sa stepeništa Belog dvora, golub je pušten iz ruku druga Tita i odleteo u svoj golubarnik. Drugovi Čelio, Milin, Strujić, osećali smo se srećnim i ponosnim, zadovoljni što smo bili prisutni i ostvarli krajnji cilj našeg poduhvata”.

Fotografije “Golubije štafete” i samog goluba štafetara u rukama predsednika Tita, Stevan je sa posebnom pažnjom čuvao. Kao i druge, iz svoje fotografske poeme o golubovima. Najomiljeniji snimak bio mu je bio onaj koji predstavlja par prelepih senćanskih belih golubova raširenih krila.

Njegova kćer Tanja je pak među brojnim sačuvanim negativima svog oca otkrila i snimak starice, koja sa svog prozora na vremešnoj zgradi metropole hrani golubove. Njihov prhut kao je čini fantastični finale ove priče – vezu između svih vremena – sadašnjih i prošlih, sa onima u kojima će ta lepota golubijeg prisustva uvek, i u dalekoj budućnosti, verujemo, nadahnjivati i hraniti duše ljudi.

Fotografija je objavjena prvi put na koricama pesničke zbirke Tanje Kragujević Efekat leptira (Kulturni centar Novog Sada, 2015).

Reprint naslovne stranice časopisa “Golubar” iz 1954. podario je Tanji odgajivač golubova iz Beograda, gospodin Goran Lorović, prilikom posete njenoj jubilarnoj izložbi u Istorijskom arhivu Beograda (8-23 decembra) 2016.

STEVAN SREMAC

Stevan Kragujevć je sa posebnom pažnjom čuvao uspomene na značajne kulturne institucije i znamenite ličnosti kulture svog rodnog grada Sente: – kolekcionara i dobrotvora Jocu Vujića (Senta 1863 – Beograd, 1934), arhitektu i velikana srpskog neimarstva Vladimira Nikolića (Senta, 1857 – Beograd, 1922), ali isto tako i na značajnog savremenika, druga iz detinjstva i bliskog prijatelja, uvaženog Episkopa Savu Šumadijskog, dopisnog člana SANU, Svetozara Vukovića (Senta, 13. april 1930 –Beograd, 16. jun 2001), o čijim je važnim momentima iz porodičnog i društvenog života svedočila Stevanova fotokamera.

Među njima je posebno mesto imao veliki srpski pisac Stevan Sremac Senćanin (kako je i sam Sremac potpisivao svoje rane radove). Sremac je rođen u Senti, 1855, preminuo je u Sokobanji, 1906, a sahranjen je u Beogradu. Mnoštvo sačuvanih negativa, kao i odabrani fotosi i isečci iz štampe iz Stevanove dokumentacije ukazuju na stalnu Stevanovu pažnu i poštovanje prema Stevanu Sremcu. Zahvaljujići brižljivoj obradi Stevanovih negativa, priloženih Legatu Stevana Kragujevića u Muzeju Jugoslavije, rekapituliran je i posebno važan događaj – obeležavanje 125. godišnjice od Sremčevog rođenja i 75 godina od smrti velikana, kako u rodnoj piščevoj Senti, tako i u Beogradu.

Izložba, u Pozorišnoj sali Kulturno-obrazovnog centra “Turzo Lajoš” u Senrti, otvorena 4. novembra 1980, označila je upravo te datume i privukla posebnu pažnju. Pozivnica koju je Stevan sačuvao navodi da je Izložbu otvorio prof. dr Boško Novaković, besedom o književnom delu Stevana Sremca, uz izvođenje odlomaka iz dela pisca.

Bez sumnje se Stevan angažovao i na pripremama Izložbe i dostavljanju potrebnih fotografija, jer je usledila i zahvalnica prijatelja, poštovaoca zavičajne kulture i kulturnog poslenika Miše Preradova, u ime Društva “Dudaš Đula”, sa jubilarnom markom i poštanskim žigom 11. novembra 1980, gde su ispisane samo četiri reči: Hvala ti za sve!


Uz dokumente i fotose porodice Sremac, izložba je prikazala i izvesne kuriozitete, predmete i knjige koje su do tada retko izlaganii. Sremčeva odlikovanja, na primer, koja je po povratku iz Amerike u Beograd Sremčev najmlađi brat Andrej poklonio senćanskoj Pravoslavnoj crkvenoj i školskoj opštini – Orden Reda Svetog Save III i IV stepena, i Takovski Krst IV stepena – koja se i danas čuvaju u Senti. Uz Sremčeve portrete, tu su i retke knjige Sremčeve biblioteke (Homerova Odiseja, štampana kod nas 1881), kao i pregled izdanja Sremčevih dela, te knjige koje je darovao rodnom gradu, posebno Senćanskoj čitaonici (“Luminacija” u selu , 7, jula 1896), prvoj značajnoj kulturnoj instituciji Srba u Senti, osnovanoj 1868 (fotos Čitaonice, sačuvan u Stevanoj arhivi, jedinstven je, budući da se zgrada ove institucije srušila od starosti 1950), zatim knjiga sa posvetom učitelju Todoru Branovačkom (Sombor 1834 – Senta 1919) na knjizi Veliki župan Časlav, sa datumom 27. decembar 1903, kao i potpis na svedodžbi Jovanu Jovanoviću (kasnije poznatom pesniku Zmaj Jovi), učeniku III razreda Gimnazije u Nišu, 27. jula 1884, u vreme Sremčevog profesorskog rada u niškoj Gimnaziji.

,

,

Uz samu izložbu, Stevan je prilikom boravka u Senti, ali i ranije, u više navrata, fotografisao Sremčevu rodnu kuću sa spomen pločom, postavljenom 25. juna 1950 (u ulici koja nosi ime Stevana Sremca, i gde se danas, u broju 4, nalazi Srpski kulturni centar „Stevan Sremac“), kao i Osnovnu školu „Stevan Sremac“, koja je izdanak najstarije, znamenite Srpske škole (1881), koju su pohađale brojne generacije Senćana, a nalazi se preko puta Sremčeve rodne kuće, kao i Spomenik Sremcu, rad Jelene Jovanović, članice Ulusa, iz Beograda, koji je otkriven u Senti 25 juna 1950, u malom parku pokraj Srpske pravoslavne crkve, nadomak senćanskog Keja i Tisa.



Otvaranje ove izložbe pratila je i komemoracija povodom 125 godina od Sremčevog rođenja u Beogradu i skup Senćana – pristiglih za ovu priliku iz Sente, kao i Senćana koji žive i rade u Beogradu – koji su zajedno posetili Sremčev grob, i grobove njegovih najbližih, i položili cveće. Inicijator ovog događaja bio je upravo Stevan Kragujević, osnivač i doživotni predsednik Kluba Senćana u Beogradu. Uz Senćane, koji su kraćim govorima odali poštu Sremcu, besedu je održao i beogradski pisac i homorista Mile Stanković (Šabac, 22. jun 1911. – Beograd, 26. maj 2005.), novinar i urednik Radio Beograda,i prvi predsednik Čivijaške republike (1968).

Tom prilikom Stevanova kamera zabeležila je izgled nadgobne ploče i počivaliišta Stevana Sremca i članova najbliže porodice - Jovana Đorđevića, njegove sestre Marte i članova porodice Deroko.

STEVAN SREMAC IZLOŽBA POVODOM 125. GODINA OD ROĐENJA, BEOGRAD, NARODNA BIBLIOTEKA, 1980.

Mala Stevanova fotovest u novosadskom „Mađar sou“, objavljena 3. marta 1981, ukazuje na to da je Izložba, posvećena i 75-oj godišnjici od smrti, i 125-oj od rođenja, organizovana u Narodnoj biblioteci u Beogradu, i prema ovom Stevanovom napisu i jednom kraćem mašinom kucanom konceptu teksta za novine, vidi se da je bila otvorena krajem 1980, i da je trajala do marta 1981.

Eksponati i artefakti iz Muzeja Stevana Sremca u Nišu u najvažnijim segmentima bili su prisutni na Izložbi u Narodnoj biblioteci u Beogradu. O tome svedoče lako prepoznatljivi detalji, posebno čuvane lične knjige iz Sremčeve biblioteke, među kojima je Biblija - primerak štampan u Moskvi, 1762, kao i Sremčeve brojanice, putni kovčeg i štap. U kratkoj belešci, kucanoj na pisaćoj mašini, i pripremljenoj za neke od vesti u novinama, uz ovaj fotos Stevan opisuje “interesantan detalj sa izložbe: piščev putni kofer, crvene brojanice i njegov žuti štap sa crnim prstenovima”

Na fotosima iz Stevanove dokumentacije i na snimcima sa negativa skeniranih i obrađenih u Muzeju Jugoslavije, vide se i druge zanimljivosti iz bogatog niškog fonda, kao što je na primer, bista Stevana Sremca, rad Nikole Antova, portret Branislava Nušića (slavnog pisca i prijatelja koji je Sremcu sugerisao pisanje “Zone Zamfirove”), portret samog Sremca u vreme njegovog profesorskog rada u Nišu, portret ujaka, Jovana Đorđevića, autora naše himne, kao i pregled izdanja Sremčevih dela. Takođe, zahvaljujući ovom fotomaterijalu, sa lakoćom se može rekonstuisati i sam događaj – Otvaranje beogradske izložbe. Među govornicima su vodeće mesto imali profesori književnosti Filološkog fakulteta u Beogradu, prof. dr Jovan Deretić i prof. Vaso Milinčević. A mađu prisutnima su bili i predstavnici Instituta za književnost, prof. dr Miodrag Maticki i dr Dušan Ivanić. Prisutan je bio i Bogomir Stanković, tadašnji kustos niškog muzeja a zatim i Golub Dobrašinović, izučavalac književne prošlosti, Kosta Dimitrijević, autor feljtona o Sremcu, kao i pisci Dragan Kolundžija (urednik književne tribine na Kolarčevom narodnom univerzitetu), Danica Lala Jevtović, urednica književnog programa Doma omladine u Beogradu), i drugi.

U dokumentaciji Stevana Kragujevića posebno mesto je imao FOTO REPRINT NASLOVNICE PRVOG BROJA „POLITIKE“ , objavljenog u ponedeljak 12. januara 1901, koji je Stevan izradio i brižljivo čuvao, kako zbog poštovana prema kući u kojoj je proveo ceo radni vek, tako i zbog prvog štampanog feljtona „DIM U DIM“, objavljenog u „Politici“ njegovog znamenitog zemljaka, Senćanina Stevana Sremca. Stevan je bio izuzetno obradovan kada je, među istaknutim dokumentima u domu nobelovca Ive Andrića, ugledao i posebno čuvani reprint ove stranice.

O ovom feljtonu Stevan je objavio i dve novinarske beleške: Stevan Sremac, prvi feljtonist , u rubrici Sećanja, „Dnevnik“, 15. januar 1984. U ovom tekstu Stevan se priseća razgovora sa jednim od „Politikinih“ novinara veterana, koji mu je preneo kako je Sremčev feljton nastao, na neki način na nagovor Vladislava Ribnikara. Sremac je govorio da nije siguran da može da ispoštuje zamisao o krakom tekstu, „jer on kratko ne zna da piše“ , ali da će napisati nešto duži tekst, sa čime se Ribnikar složio. Stevan je sačuvao primerak originalne stranica iz „Dnevnika“ sa ovom svojom fotobeleškom) . Drugi tekst slične sadržine, objavljen je u dnevnom listu na mađarskom „Magyar Szó” 12. decembra 1984.

Spomen zbirka Stevana Sremca, koja se danas čuva u niškom Narodnom muzeju, koja je bila osnov beogradske memorijalne izložbe, sadrži inače 179 predmeta i Sremčevu ličnu biblioteku sa 447 knjiga. U Zbirci su Sremčevi originalni rukopisi i rukopisi njegovog ujaka Jovana Đorđevića, pisca srpske himne, koje je Sremac sačuvao posle njegove smrti 1900. godine. Rukopisna građa, arhivalije i Sremčeva lična biblioteka iz ove Zbirke 2014. godine si proglašene za kulturno dobro od velikog značaja. Iste godine, kada i zbirka retkih knjiga i dokumenata, koje sadrži Legat drugog značajnog Senćanina Joce Vujića, u Univerzitetskoj biblioteci “Svetozar Marković” u Beogradu.

Joca Vujić

Jedan od velikana srpske kulture, Joca Vujić (1863-1934), sin uglednog advokata i velikoposednika Save Vujića, rođen je u Senti i u njoj je proveo ceo život, nakon školovanja u Segedinu, Bratislavi, Beču i Mađarovaru. Kao što je zapisano u analima Narodnog muzeja „Ovaj veliki srpski dobrotvor, napuštao je svoje imanje i rodno mesto samo kada se upuštao u pohode na sve velike gradove Evrope u kojima je bez izuzetka obilazio muzeje, galerije, biblioteke, javne kolekcije, knjižare i antikvarnice i na taj način započeo prikupljanje starina, umetnina i knjiga koje je objedinio u svojoj privatnoj kolekciji. Ova pasija ga je učinila uzornim i tendencioznim kolekcionarom opredeljenim za baštinjenje značajnih srpskih umetnika. Ljubav prema svom narodu i zemlji se, pored sakupljanja likovnih dela njegovih savremenika, ogledala i u prikupljanju arheoloških predmeta, numizmatike, oružja, knjiga i arhivalija vezanih za nacionalno stvaralaštvo uopšte, koje je pribavljao na svojim hodočašćima po Srbiji, Crnoj Gori, Bosni i Dalmaciji. Tokom svog života aktivno se družio i dopisivao sa najznamenitijim i najznačajnijim kulturnim i umetničkim poslenicima, kao i sa mnogim drugim znanim i neznanim savremenicima, što se može videti iz njegove obimne, sačuvane arhive ličnih prepiski.

Svoju kolekciju je pedantno, sistematično i pažljivo čuvao i organizovao, pa je tako i u svojoj kući u Senti otvorio prvi privatni muzej u Srbiji početkom XX veka. Već tada je njegova kolekcija brojala preko 300 slika, 20.000 knjiga, 3.000 arhivskih dokumenata, bakroreza, oružja, nacionalnih nošnji i numizmata. Joca Vujić je popisao i, na visoko stručnom nivou, obradio zbirku u Katalogu muzeja Joce Vujića, koji je i do danas sačuvan. Raznovrsni materijal je sistematizovao u pet grupa: Galeriju slika (375 dela), Vajarske radove (8 dela), Crteže (59 dela), Štampane slike, fotografije i crteže (983 predmeta), Oružje, nakit, gusle, posuđe i narodni radovi (180 predmeta.

Usled niza nesporazuma i poteškoća inicijalna želja Joce Vujića da se kolekcija prenese u Novi Sad i preda na čuvanje Matici Srpskoj, nije realizovana. Umetničku zbirku poklanja Univerzitetu u Beogradu, gde se 250 dela čuva do Drugog svetskog rata. Posle rata zbirka je predata Narodnom muzeju.

Joca Vujić je pored ovog velikodušnog poklona u više navrata darovao na različite načine institucije i ustanove u Srbiji. Pa je tako Matici Srpskoj poklonio 46 umetničkih dela povodom otvaranja matičnog Muzeja (1933), Univerzitetu u Beogradu deo velike privatne biblioteke (1931), Biblioteci Filozofskog fakulteta u Skoplju pomogao osnivanje donacijom 250 raritetnih knjiga (1921), Univerzitetskoj biblioteci u Beogradu sve što je ostalo od starih rukopisa i knjiga je predato posle njegove smrti.

Za rodoljublje, požrtvovanost i istrajan, savestan i uzoran rad u nauci, umetnosti i kulturi, Joca Vujić je odlikovan više puta – ratnom spomenicom iz Balkanskih ratova i odličjem Crvenog Krsta, ordenima Svetog Save IV, III i II stepena i ordenjem Jugoslovenske Krune i Belog Orla. Bio je počasni član Matice Srpske, Istorijskog društva u Novom Sadu i doživotni počasni predsednik Muzeja Matice Srpske. Univerzitet u Beogradu je odao priznanje svom velikom dobrotvoru i darodavcu, izloživši portret Joce Vujića u svečanoj sali stare univerzitetske zgrade.”

Univerzitetska bioblioteka “Svetozar Marković” u Beogradu sa pažnjom čuva građu koju čine 4911 knjiga i časopisa i 4000 arhivskih dokumenata. Doktorat Tatjane Brzulović Stanisavljević, “Arhivska građa u privatnim zbirkama Univerzitetske biblioteke Svetozar Marković u Beogradu, kulturološki, kulutnoistorijski i informacionodokumentarni aspekt” (2015), u velikoj meri je posvećen legatu Joce Vujića. Tatjana Brzulović Stanisavljević, savetnik u Univerzitetskoj biblioteci, priredila je i knjigu Porodična prepiska Miloša Obrenovića, iz Arhivske zbirke Joce Vujića (Univerzitet u Beogradu, Univerzitetska biblioteka “Svetozar Marković”, Beograd, 2015), i ovu posebno građu, ilustrovanu i reprodukcijama originalnih pisama i spisa, u svom predgovoru okvalifikovala je kao i danas značajno, “delotvorno mesto kolektivnog pamćenja”. Recenzent knjige prof. dr Bojan Đorđević pak, sa stanovišta nauke, arhivsku zbirku Joce Vujića naziva “ogledalom kulturnog života Srbije ali i celog srpskog naroda tokom osamnaestog i devetnaestog stoleća”.

Još je Uroš Đžonić isticao posebne pasije Joce Vujića, “kao jednog od najboljih studenata čuvenog slaviste Franje Miklošića, koji je zainteresovan za paleologiju i starine”, dok je po mišljenju Veljka Petrovića, Vujić bio “najveći kolekcionar u našoj sredini”, čiji je sabiralački rad bio na “najvišem muzeološkom nivou u modernom smislu tog pojma”.

Univerzitet u Beogradu odaje priznanje svom velikom dobrotvoru i darodavcu, brižljivo čuvajući Sobu-legat, sa raritetnim i dragocenim donacijama, uz portet Joce Vujića, Borivoja K. Radenkovića.
Povodom obležavanja 150 godina Univerziteta u Beogradu, 1988, u postavci izloženih dokumenata bili su zastupljeni i oni iz Zbirke Joce Vujića.

Rodni grad Senta priredio je povodom Dana grada, 1990, posebnu izložbu – Značajna dela srpskog slikarstva od 18. do 20 veka, koju je predstavio Narodni Muzej iz Beograda, a bila su prisutna i ređe viđena dela (portret koji je izradio Uroš Predić, 1925) iz Kuće muzeja Joce Vujića. Uz Jevtu Jevtovića, direktora Narodnog Muzeja, i Ljubicu Miljković, kustosa i autora izložbe, događaju je prisustvovala i mr Leposava Šelmić, iz Matice Srpske, čiji je stručni i analitički rad o Zbirci umetničkih dela iz kolekcije Joce Vujića objavljen u Katalogu izložbe posvećene ovom velikom donatoru i meceni, u Narodnom muzeju u Beogradu januara-februara 1990. Prethodno je u Galeriji Matice srpske, 25. novembra 1989, otvorena izložba reprezentativnih dela iz poklon-zbirke Joce Juvića zaveštane Matici sprskoj.

Rodni grad Senta odužio se svom Senćaninu postavljanjem spomen-ploče na njegovoj Kući muzeju, 17. maja 2008, kada je nizom svečanosti obeleženo 145 godina od rođenja jednog od najznamenitijih Srba u Vojvodini i jednog od nauznačajnijih sakupljača umetnina, knjiga i dokumenata, velikog dobrotvora Joce Vujića. Tom prilikom je postavljena i spomen bista, rad vajara Lasla Silađija, a dotadašnji Trg Mira preimenovan je u Trg Joce Vujića.

Legat Joce Vujića u Univerzitetskoj biblioteci u Beogradu proglašen je 2014. godine za kulturno dobro od velikog značaja.

Povodom Dana biblioteke Grada Beograda, 17. Januara 2018, priznanje “Marija Ilić Agapova”, za najboljeg bibliotekara u Beogradu 2017, dobila je dr Tatjana Brzulović Stanisavljević, za ukupni doprinos bibliotekarstvu, kao i za dve publikovanje knjige čiji je osnov arhivska građa iz Legata Joce Vujića.

“Više od pedeset godina sam sakupljao knjige, rukopise i pisane spomenike koji se odnose na srpsku književnost, kulturu i istoriju”, piše, između ostalog, Joca Vujić, u pismu rektoru Univerzitata u Beogradu, 15. decembra 1931. “Činio sam to u cilju da sastavim jednu zbirku koja će prikazivati naš celokupni duhovni život”. Njegov specifični osećaj za pisanu reč, urodio je i zbirkom rukopisa i pisama naših pisaca, čiji izbor donosi knjiga dr Tatjane Brzulović Stanisavljević i dr Vasilija Milnovića – Izabrana pisma književnika iz Zbirke Joce Vujića, u Univerzitetskoj biblioteci “Svetozar Marković” u Beogradu (Univerzitetska biblioteka, Beograd, 2016).

Udruženje za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat“ u okviru kog su otvoreni Muzej srpske književnosti i Muzej knjige i putovanja, u želji da očuva uspomenu na velike I znamenite poslenike srpske kulture u procesu je formiranja Zbirke Joce Vujića. Zbirku formira unuk Joce Vujića, Vasilije Vince Vujić, profesor u penziji Zemunske gimnazije, osnivač Adligata. Za početak formiranja zbirke Vasilije Vujić poklonio je Jocine naočare u originalnoj futroli, iste kao na njegovim portretima. Poklonjeni su i predmeti iz "Muzeja Joce Vujića“ i to: jelek (deo ženske nošnje), veoma bogato ukrašen zlatnosrebrnim vezom, tri maštovito ukrašena bokala za vino, sa ispisanim zdravicama na srpskom jeziku, ručni rad Toše Branovačkog, poznatog senćanskog učitelja koji je učio i Stevana Sremca. U želji da očuva uspomenu na velike i znamenite poslenike srpske kulture, Adligat je početak formiranja ove zbirke, (3. januar 2017) propratio motom koji je rukovodio ovog čuvenog bibliofila, sakupljača starina i umetničkih dela, narodnog poslanika, mecenu i donatora, odnosno citatom iz njegovog pisma Matici srpskoj: “Radio sam, bez velikih pretenzija, iz čiste ljubavi prema svojoj rasi i naciji, sakupljao sam kulturne spomenike naše prošlosti jedino iz duševne potrebe i nameravao sam da time podstreknem i mlađi naraštaj na ljubav i interesovanje prema kulturi srpskog naroda” To je ujedno, misija kojoj je Joca Vujić plemenito služio i po kojoj je zadužio kulturnu baštinu svog naroda.

Stevan Kragujević, odani Senćanin, svojom fotokamerom nastojao je da obeleži važnije momente vezane za Jocu Vujića. Danas, posle više decenija, njegovi zapisi su dragoceni fotodokument, kojim je Stevan Kragujević i lično odao poštu znamenitom Senćaninu.

Arh. Vladimir Nikolić

Kao Senćanin, Stevan je bio u prilici i da bliže upozna porodicu znamenitog arhitekte upisanog u istoriju našeg građevinarstva, Vladimira Nikolića (Senta, 1857- Beograd, 1922). Susretao se često, prilikom odlazaka u Sentu, sa sinom arhitekte, uglednim advokatom Vlajkom Nikolićem, održavao sa njim i prepisku, i načinio lepu koleciju fotozapisa o kući koju je krajem 19. veka izgradio znameniti arhitekta u centru Sente. Ponosan na dostignuća značajnog Senćanina, i na ovo zdanje, koje je postalo jedno od obeležja njihovog rodnog grada, Sente, Stevan je osećao ne malu zabrinutost zbog stalnog propadanja ovog porodičnog i kulturnog dobra. U “Politici Ekspres”, decembra 1987, u tekstu pod nazivom “Kamera je zabeležila u Senti. Ova kuća je za prodaju”, on piše: ”U Lenjinovoj ulici u Senti, na prozoru zgrade broj 14 već nekoliko godina stoji oglas za prodaju. Kuća je sazidana krajem devetnaestog veka, sagradio ju je jedan od najpoznatijih arihtekata u to vreme Vladimir Nikolić, koji se rodio u Senti 13. juna 1857. … Na zgradi su znamenja arhitektonskog zanata: šestar, trokut i planovi, na drugom znamenu su njegovi inicijali V.N.“

Prema podacima Gordane Petković (Katalog izložbe u Novom Sadu, 2015), Vladimir Nikolić osnovnu školu završo je u rodnom mestu, a gimnaziju je učio u Pančevu i Mariboru. Visoku tehničku školu u Minhenu upisao je 1879/1880, međutim ubrzo je prešao na Politehničku školu u Beču, gde su mu se, nakon smrti oca, pridružile majka Katarina i sestra Milana. Godine 1883. Nikolić je, kao apsolvent došao u Beograd i zaposlio se u Ministarstvu gađevina. U Kraljevini Srbiji je proveo devet godina, ali je ovaj period ostao gotovo nepoznat. Pouzdano se zna da je uradio pojekat gimnazijske zgrade u Leskovcu (1894), verovatno i projekte više školskih zrada. Na poziv patrijarha Georgija Brankovića, 1892, uradio je projekt novog Patrijaršijskog dvora u Sremskim Karlovcima. Projekat je završen u martu, a već u junu 1892, postavljeni su temelji nove zgrade i započela je njena gradnja. Tokom tog proleća arhitekta Nikolić se preselio u Karlovce.

Novu porodičnu kuću u Senti, prema sopstevenom projektu, sazidao je tokom 1896/1867. U knjizi Donke Stančić (Arhitekta Vladimir Nikolić, Opštinski zavod za zaštitu spomenika kulture, Novi Sad, 1999, str. 10), stoji da je zbog ove gradnje porušena prethodna stara porodična kuća u kojoj se rodio. Donka Stančić o reprezentativnoj porodičnoj kući u Lenjinovoj 14, beleži: „Kuća je podignuta u nizu, na uličnoj regulacionoj liniji i na prostranoj parceli. Pravilna osnova ćiriličnog slova P po donjem dvorišnom rubu zatvorena je nešto nižim dvorišnim objektom i na taj način došlo je do formiranja zatvorenog graditeljskog bloka sa dvoroštem u središtu. Kuća je planirana u dva prostrana šestosobna stana, postavljena u strogo simetričnoj podeli. U središtu objekta je veliki kolski prolaz iz koga su, duboko uvučenim stapeništem desno i levo, izvedene ulazne komunikacije za stanove. Po jedan pomoćni ulaz smešten je i na krajevima dvorišnih krila. Sobe uličnog dela objekta postavljene su u dva niza, ka ulici i ka dvorštu, a u krilima u jednom nizu sa hodnikom postavljenim uz kalkanskim zid. U sobama su podovi sa parketima, a plafoni su visoko postavljeni. Dvorišne fasade su potpuno jednostavne, ravno malterisane“.

I Stevan u svom članku pod nazivom „Biseri neimarstva, Darovi arhitekte Vladimira Nikolaća – Zdanja za potomstvo - („Politika Ekspres“, 21. novembar 1995) piše: „U centru Sente, u Ulici Lenjinovoj 14 nalazi se naobična zgrada sa deset prozora. U njoj su dva stana od po šest soba i svim potrebnim prostorijama. Svaki stan ima površinu od 250 kvadrata. U samom dvorištu još su dva trosobna stana. Prednja fasada je dugačka 33 metara a jedna kolska kapija razdvaja dva stana sa po pet prozora. Malo neobično za ovaj panonski grad...“

Donka Stančić (str. 110 knjige) daje i precizan stručni opis fasade: „Ulična fasada je bogato dekorisana i nosi odlike zrelog istoricizma. Na sredini fasade je visoka dvokrilna drvena kapija, a od nje levo i desno je niz od po tri dvokrilna prozora. Svi otvori su polukružne konstrukcije. Oni na rizolitnim poljima, pri uglovima objekta su udvojeni, u formi bifora, sa balusterskim nizom na parapetnim poljima. Nad svim otvorima je bogata neobarokna dekorativna nadgradnja – segmentni frontoni sa razvučenim krilima, a u polju ispod kartuša sa girlandama. Ispod prozorskog solbanka su glave frontalno postavljenih „puta“ u okruženja baroknih voluta. Nad temenom kapije je barokna akroterija sa simbolima zanimanja vlasnika kuće – ukrštenim trouglom, šestarom i svitkom papira, a u onoj nad udvojenim prozorima inicijali VN. Krovni nadzidak dekorisan je frizom naizmenično postavljenih zubaca i volutastih konzola“.

Zbog neizvesne sudbine jednog ovakvog zdanja u novija vremena, napisan je i drugi članak Stevana Kragujevića ,„Ova kuća je na prodaju“ (Kamera je zabeležila u Senti, „Politika Ekspres“, decembar 1987). Kuća i danas postoji (u preimenovanoj Ađanskoj, broj 17). Premda pod zaštitom države, dosta oronula, ona je najzad morala biti prodata, što se desilo 2015. Da je mogla doživeti brižljiviju rekonstrukciju i obnovu, kao spomenik kulture sijao bi punim sjajem. U neposrednoj blizini kuće nalazi se ulica koja je ponela ime Vladimira Nikolića. Jedna ulica pod istim imenom znamenitog graditelja postoji i u Novom Sadu.

Iz prepiske Vlajka Nikolića i Stevana, vidi se da je nakon brojih fotosa koji je uradio za ovu porodicu, koja je od Vladimira Nikolića nasledila i veći broj dragocenih umetninina (platna velikih umetnika Uroša Predića, i Paje Jovanovića) Stevan je uradio i fotoprepise predaka porodice, ali i autorske snimke članova novih generacija, sina Vlajka i unuke Milane Nikolić Vučković.. Vlajko Nikolić tada sugeriše Stevanu da se pridruži radu gđe Donke Stančić, u izradi njene studije posvećene arhitekti Vladimiru Nikoliću. Tako su veoma lepi Stevanovi fotosi objavljeni u reprezentativnom izdanju ove knjige, publikovanom 1999, na kojima se posebno ističu ukrasi fasade (Detalj „puta“ ispod prozora); ali i detalj sa simbolima znamenja nad ulaznom kapijom, i detalj sa inicijalima nad prozorom (na stranama 111 i 112, slika 101, 104 i 106) ove knjige.

Arhitekta Vladimir Nikolić sazdao je niz značajnih građevina: Zgrada Preparandije u Somboru, pozorište Dunđerskog u Novom Sadu, Patrijaršijski dvor u Sremskim Karlovcima (1892—1894), Vladičanski dvor u Budimu, Velika srpska pravoslavna gimnazija u Novom Sadu (1899—1901), Bogoslovski seminar u Sremskim Karlovcima, Vladičanski dvor u Novom Sadu (1900—1901), Stefaneum i porodična kapela na Čeratskom groblju u Sremskim Karlovcima (1903), Sveštenički konvikt u Sremskim Karlovcima (1904), obnova Saborne crkve u Sremskim Karlovcima (1907), sudska palata u Irigu (1912), Osnovna škola u Sremskim Karlovcima (1913), uz nekoliko porodičnih kuća i niz obnova raznih zgrada.

U arhivi Stevana Kragujevića sačuvana su pisma Vlajka Nikolića Stevanu, Stevanovi fotosi porodične kuće u Senti, fotosi predmeta iz zaostavštine, posebno umetničkih slika, fotoprepisi članova porodice, počev od oca arhitekte, Andrije Nikolića, ali i potomaka, unuke Milane Nikolić Vučković i njenog supruga. Uz to, i objavljeni Stevanovi članci u štampi, i posebno, Stevanova beleška, pisaćom mašinom, o Urošu Prediću (1857-1953) – autoru portreta roditelja ahitekte Vladimira Nikolića (verovatno kao podsetnik za neku dalju moguću Stevanovu reportažu). Uz katalog izložbe 2015. Gordane Petković, i knjigu Donke Stančić, sa objavljenim Stevanom fotosima i posvetom Tanji Kragujević, 19. 05. 2011. godine, ovaj materijal predat je na dalje čuvanje u Legat porodice Kragujević, Istorijskog arhiva u Beogradu.

Ilija Vitolić, slikar i vajar (1930-1996)

Umetnička karijera Ilije Vitolića započela je u rodnom Beogradu šezdesetih godina, a nastavljena je, tokom čitave tri decenije u Dortmundu, i Cirihu. U Dortmundu je na poziv Gradskog pozorišta, radio kao slikar i vajar u ateljeu za scenografiju, u Cirih prelazi 1974, na poziv Opere ovog grada i njenih vodećih ljudi. Tu će ostati kao šef vajarskog odseka sve do odlaska u prevremenu penziju, tri godine pre konačnog odlaska. Crtački talenat je u njegovim radovima pretočen je poglavito u rad u drvetu. Oblikovanje reljefa i skulptura, posebno u drvetu kombinovanom sa bakrom, sa elementima srpske tradicije ostaju trajni umetnički znak njegovog rada. Nakon posete Hilandaru, pred kraj života, vratio se slikarstvu, sakralnim motivima. Počiva na beogradskom Novom groblju.

Stevan Kragujević je bio u krugu beogradske elite, koja je šezdesetih zdušno podržala rad ovog umetnika. Darovi Ilije Vitolića porodici i danas se čuvaju u domu Kragujevića.

Na promociji luksuzne monografije “Ilija Vitolić (1930-1996)”, u Zavodu za proučavanje kulturnog razvitka, u Beogadu, 4. oktobra 2012, sociolog kulture Miloš Nemanjić je, govoreći o beogradskoj etapi u razvoju ovog umetnika, istakao: “To je bilo i vreme intenzivnog, živog i za novo otvorenog umetničkog života Beograda. Ličnosti s kojima je Ilija Vitolić u to vreme, ali i kasnije, bio manje ili više blizak, pripadale su samom vrhu, slobodno se može reći, intelektualnoj i umetničkoj eliti. Među njima je bilo pozorišnih i filmskih glumaca, reditelja, arhitekata, muzičkih umetnika, novinara, foto-reportera i dr.

Najveći broj se uvrstio i u vlasnike radova ovog umetnika, uglavnom poklonima i tako se stvarao i respektabilan krug recipijenata ove originalne umetničke produkcije. Tu spadaju mnoga imena, koja su danas deo istorije umetnosti u Srbiji. Osim sa Radetom i Oliverom Marković, Ilija je bio blizak i sa Miodragom Lazarevićem, Severinom Bjelićem, pa i sa bardom kakav je bio Radomir Raša Plaović, Milanom Mikijem Momčilovićem, baletskim igračem. U taj krug spadaju i Branislav Ciga i Slavka Jerinić, dr Branivoj Đorđević, prof. dikcije na Fakultetu dramskih umetnosti. Ovim imenima treba dodati i Alenku i Jovana Rančića, filmskog glumačkog para, Stevu Kragujevića, najpoznatijeg Politikinog foto-reportera i dr. Beograd je u to vreme bio u usponu, s dešavanjima na intelektualnom i umetničkom polju koja su mu davala ton moderne evropske metropole u razvoju…”

Jedan od najlepših radova Ilije Vitolića – Ženska figura, orah, nazvana Simonida, i danas se čuva u domu Stevana Kragujevića, u ulici Lole Ribara, danas Svetogorska 33) gde je umetnik navraćao. Tu je rad u orahu i kovanom bakru, Diptih Sv. Kozma i Sv. Damjan.

Bakarni pojas, rad vajara i slikara Ilije Vitolića (1930-1996). Poklon Ilije Vitolića Tanji. Danas je u posedu Muzeju Jugoslavije, kao Tanjin prilog Legatu Stevana Kragujevića

Privezak, Maske (kovana bakarna ploča i bakarni lanac), dugo je čuvan u uspomenama Tanje Kragujević., kao dar umetnika. Ona ga je poklonila u znak pijeteta udovici Ilije Vitolića, gdji Kristini Vitolić, 2000.tih, prilikom upoznavanja. Gospođa Vitolić, autorka monografije o životu i radu Ilije Vitolića, sa uvažavanjem i pažnjom godinama neguje prijateljske kontakte sa Kragujevićima, originalno osmišljenim kartama, na kojima su redovne reprudukcije radova Ike Vitolića.

Miloš Nemanjić, Promocija monografije

 

Crkva cara Konstantina i carice Jelene

Iz serije fotosa Crkve u Beogradu (danas u Legatu Stevana Kragujevića, u Istorijskom arhivu Beograda), Stevan Kragujević je, devedesetih, izdvojio i primer ove zanimljive crkve. Jedan svoj fotozapis je objavio u dnevnom listu Magyar Szó iz Novog Sada, na mađarskom jeziku, 21. novembra 1991. Ovaj list, sa kojim je inače imao dugotrajnu i uspešnu saradnju, spremno je prihvatao i druge Stevanove priloge iz prestonice, ne samo o društveno-političkom životu već i o velikanima srpske kulture (Vuk Karadžić), ili važnim kulturnim događajima. Nije poznato da li je fotozapis o Voždovačkoj crkvi, gde su zabeleženi i segmenti živopisa Milića od Mačve, Stevan objavio i u nekom od listova na srpskom jeziku, pa ovaj, na mađarskom, danas predstavlja kuriozitet.

Staro beogradsko „Voždovo predgrađe“ na kome se nalazi hram Sv. Cara Konstantina i Jelene, dobilo je naziv početkom 20. veka, tačnije od 1903, posle dolaska na presto kralja Petra Prvog Karađorđevića. Ovde je vožd Karađorđe sa svojim ustanicima u toku 1806. logorovao, okupljao vojsku i polazio na Beogradsku tvrđavu prilikom njenog osvajanja.

Odlukom Mitropolita srpskog Dimitrija, od 22. decembra 1909, obrazovana je posebna parohija pod nazivom „Parohija Voždovo predgrađe”, a to je uslovilo i zidanje crkve. Hram je sazidan 1911. godine na današnjem mestu, ali je potom, od 1912. do 1919. delio sudbinu naroda – bio je opljačkan, odnešeno je jedno zvono, krov je popustio, pretila je opsanost da se sruši. Od 1926. počinju obnove i rekonstukcije Hrama, koji se, nakon priliva stanovništva posle drugog svetskog rata i zbog potreba četiri parohije – sa svojim dimenzijama od svega 19 metara dužine, 8 metar širine i 4 metra visine – morao proširiti. Rad je poveren arhitekti Dragomiru Tadiću, po želji njegove Svetosti Patrijarha Srpskog Germana, te je privremeno Hram osposobljen za služenje novembra 1970, a završen je 1.decembra 1970, uz druge složene zadatke – izradu mozaika i ikonostasa, koji je sačinio duborezac Cvetan Nikolovski iz Ohrida, od suve drevnovine, prema nacrtu arhitekte Dragomira Tadića. Mozaik Svetog Cara Konstantina i carice Jelene na istočnoj strani hrama rad je umetnika i istoričara umetnosti Dragoslava Petrovića sa Voždovca. Akademski slikar Milosav Mladenović iz Beograda izradio je 11 ikona po uzoru na srednjovekovnu srpsku i vizantijsku ikonografiju. Iznad samog ikonostasa, na površini koja odvaja oltarski deo od naosa, nalazi se freska “Pričešće apostola” – koju je izradio akademski slikar Milovan Arsić prema fresci u crkvi Svetog Klimenta u Ohridu. Izrađena je u fresko-tehnici u toku juna i jula 1970.

Crkvu je živopisao akademski slikar Milić Stanković, Milić Od Mačve (1934-2000), po blagoslovu patrijarha Germana. Kako stoji u prezentaciji Gradske opštine Voždovac, “istoričari umetnosti su ovaj rad okarakterisali kao uvod u renesansu upravo zato što su Milićeve figure oslobođene bilo kakvog šematizma i škole. U potpunosti je negirao tradiciju ikonopisa. Svojom stvaralačkom koncepcijom obuhvatio je dve osnovne teme: hristocentričnu, evharijstijsko-kosmološku i istorijsku prošlost srpske crkve. Tako na zidovima Voždovačke crkve možemo videti srpske manastire, Svetog Savu koji privodi Hristu srpske svetitelje, prve beogradske mučenike Stratonika i Ermila, seobu Srba, igumana Pajsija sa koljem i prepodobnog mučenika Avakuma beogradskog. Živopisan je i obred rezanja slavskog kolača kod Srba.”

Hram, pored impozantnog izgleda, poseduje i izvestan broj crkvenih predmeta i bogoslužbenih knjiga od znatne vrednosti. Umetnički doporinosi su od posebnog značaja, a tu spadaju i radovi Milića od Mačve, jednog od najznačajnijih srpskih slikara 20. veka.

Stevan Kragujević je načinio i fotose ovog umetnika upravo u njegovom voždovačkom atelju, koji bacaju svetlo na umetnikove motive i teme, a pokazuju i stvaralačku vezu sa radovima u Voždovačkoj crkvi.

Vrh strane

Snimanje filma „VELIKA DECA“, Stoleta Jankovića

Tokom decenija rada, posebno na početku karijere, Stevan Kragujević je prisustvovao snimanju većeg broja igranih filmova. Biti „na događaju“, izveštavati sa lica mesta, bio je zakon novinarske profesije. U Stevanovoj arhivi ostali su fragmentarni zapisi sa snimanja nekoliko koprodukcionih ostvarenja, koja su privlačila veliku pažnju pedesetih i šezdesetih godina Tu spadaju i pojedine scene jugoslovensko-sovjetskog filma „Aleksa Dundić“ Leonida Lukova iz 1958 (sa Brankom Plešom, Ljubom Tadićem i Stoletom Aranđelovićem u glavnim ulogama), kao i iz italijansko-francuskog filma „Kapo“, snimanog u Jugoslaviji 1959 (režija Gillo Pontecorvo) – o čemu svedoči vrstan Stevanov portret glumice Suzan Strazberg, koja se pojavljuje u glavnoj ulozi. Upečatljiva serija portreta glumaca Alena Delona i Doroti Dendridž, kao nosilaca glavnih rola koprodukcije „Avanture Marka Pola“ (u režiji Kristijana Žaka) nastala je tokom snimanja ovog filma 1962, u Jugoslaviji.

Posebno uzbudljivu stroriju predstavlja snimanje filma „Velika deca“ u režiji Stoleta Jankovića, ranih pedesetih u Novom Selu, pokraj Pančeva.

Uslovi snimanja ovog filma bili su veoma teški. O tome je ekskluzivnu reportažu objavio upravo Stevan Kragujević u časopisu „Filmski svet“, br. 64, godina III. Epizode filma, koji govori o Igumanskom maršu, u prvom danu snimanja filma, realizovane su na 20 stepeni ispod nule! U okviru fotoreportaže objavljen je i snimak fotoreportera, Stevana Kragujevića, koji je morao skinuti šal sa vrata, i obmotati ga oko svoje beretke, kako bi se zaštitio od hladnoće. Uz ovaj snimak je pridodat komentar: „Za vreme snimanja filmska kamera, iako je bila obložena termoforima, zamrzla se nekoliko puta. To nije bilo slučaj sa malom „Leicom“ kojom su napravljeni ovi snimici. Ali se zato smrzao fotoreporter.“

I Stevan je napravio svoju belešku, na fotosu koji ga prikazuje sa njegovom „lajkom“, umotanog šalom preko beretke: „Sa snimanja filma „Velika deca“ Stoleta Jankovića. Film nije završen jer je u toku snimanja filma nestao zauvek glavni glumac Miloš Milošević“.

Ova životna i profesionalna tragedija dugo je potresala Beograd, i šire okruženje. Ali, pored napisa o talentovanom glumcu, nikada se nije došlo do podataka koji bi ukazivali kako je i gde je zapravo nestao ovaj mladi glumac, na pragu karijere. Film „Velika deca“, prvi u karijeri Stoleta Jankovića, takođe, ne može se naći u njegovoj zvaničnoj filmografiji. A samo retko upućeni znaju za sudbinu ovog započetog fimskog projekta.

Naslov “Velika deca”, izabran je prema prvoj knjizi Antonija Isakovića, objavljenoj 1953. U pitanju je ciklus od deset pripovedaka ratne tematike o jednom partizanskom odredu. Po jednoj od tih priča, čiji se motivi i junaci prepliću, nazvan je i film “Kroz granje nebo”, o grupi ranjenika koje je partizanski odred ostavio u šumi da bi se lakše oslobodio nemačkog obruča. Dnevnički deo se završava opštom situacijom, gde su pojedinačne sudbine definisane rečenicom: "Odlazimo... Između ovih bukava nešto ostavljamo..."

Kroz granje nebo je dobio nekoliko nagrada na Filmskom festivalu u Puli. Sledeće godine je predstavljao Jugoslaviju na prvom međunarodnom filmskom festivalu u Moskvi.Film “Kroz granje nebo”, ratnog žanra, čiji je scenarista Antonije Isaković, u trajanju od 86 minuta realizovan je 1958. (Lovćen film). Glavne uloge su tumačili: Branko Pleša, Predrag Laković, Jozo Laurenčić, Nikola Popović, Salko Repak, Ljuba Kovačević, Mirislav Petrović, Stole Aranđelović, Nada Škrinjar, Vera Čukić, Branislav Jerinić, Dragomir Bojanić Gidra, Pavle Minčić, Zoran Longinović, Obrad Nedović.

 

Vrh strane

Bakin vez

Jedan od poslednjih fotozapisa Stevana Kragujevića objavljenih u štampi (Ilustrovana Politika, 24. februar 2001) bio je posvećen izuzetnom primeraku izvornog ručnog rada, koji je posedovala porodica Kragujević u svom beogradskom domu.

Stevanu, koji je i inače nastojao da zbirkom etnopredmeta sačuva u svom domu uspomene na zavičaj, ovaj primerak veza bio je utoliko dragoceniji što je predstavljao i sećanje na baku Katicu, iz Potiskog (Osojićevo, Potiski sv. Nikola), u Banatu, koja je peškir vezla. Prilikom udaje, dobila ga je na dar Stevanova majka, Milica Grbin Kragujević (1891-1980).Svrha mu je bila ukrasna, dekorativna, a možda je bio i znak dobrodošlice gostima, znak da ulaze u skladan porodični dom.. Kao dar mladencima, ovaj vezeni par paunova svakako je simbol majčine želje za lepotom, i budučnom bračnom harmonijom kćeri Poznato je da mužjaka pauna krasi predivan rep od dugih pera, koji se pri udvaranju ženki lepezasto širi, dok je ženka (paunica) skromnijeg izgleda i odlikuje je smeđa boja perja. Kao simbol, paun je duboko ukorenjen u narodnoj poeziji i umetnosti, a njegova punoznačnost oslikana je i na vezu Stevanove bake, koji je izrađen skladnim bojama, takozvanim punim vezom. I pored dugog niza godina i održavanja, i nakon više od jednog veka, boje ovog veza odišu svežinom i punoćom.

Od svoje majke peškir je nasledio Stevan, a Tanja Kragujević je ovo malo porodično blago nasledila od oca.

U znak trajne uspomene na porodicu, i rodnu Vojvodinu, peškir svoje prabake Katice poverila je na dalje čuvanje Muzeju Sente i Zavičajnom legatu Stevana Kragujevića.

Vrh strane

Bokali Toše Brankovackog

Toša Branovački (Sombor 1834 – Senta 1919), bio je učitelj, uzor u pogledu vaspitanja i odnosa prema deci, koga su upamtile mnoge generacije. Bavio se takođe uspešno kalemarenjem voća ( i decu je učio kalemljenu) izradom svirala (frula) od drveta koje je rezbario, a posebno, izradom krčaga. Svojevrstan ukras na krčazima bile zdravice, „vinske pesme“ ispisane kako na srpskom, tako i na mađarskom jeziku.Iz zapisa Stevana Kragujevića saznaje se da se družio sa grnačarem Palom Klauzom, koji je za njega radio grnačiju. Kako je vladao krasnopisom, zdravice su bile ispisane na vrlo čitak i posebno dekorativan način. Svoje krčage nije prodavao, već ih je poklanjao prijateljima.

U Senti su ove krčage posedovale porodice Lolin, Pecarski, Preradov, no najveći broj posedovao je kolekcionar Joca Vujić, i veliki broj ovih krčaga poklonjen je Muzeju Sente.

U dokumentaciji Stevana Kragujevića sačuvani su snimci krčaga iz Muzeja. No i sam je posedovao tri prelepa krčaga, koja je čuvao u svom domu u Beogradu, u ulici Lole Ribara 33. Nakon njegove smrti, kćer Tanja ih je poklonila Muzeju Sente, za Zavičajni legat Stevana Kragujevića. Takođe je sačuvao i nekoliko zdravica na srpskom i mađarskom jeziku.

Bokale je fotografisao ali je o njima i pisao. Propratio je i izlaganje ovih dragocenih predmeta iz istorije kulture Vojvodine na izložbi u Novom Sadu, 1989.

Toša Branovački ušao je u istoriju pedagoškog rada u Senti, već po svom odnosu prema obrazovanju, ali je upamćen i po tome što je bio učitelj znamenitog pisca Senćanina, i budućeg akademika Stevana Sremaca. Stevan je ostavio i svoj fotozapis Sremčeve posvete Učitelju, Todoru Branovačkom, na knjizi Veliki župan Časlav, napisanu 1903. Ovu knjigu Stevan je snimio na izložbi u Senti, posvećenoj 125. godišnjici rođenja velikog pisca (novembra 1980).

Takođe je upamćeno da je ovaj učitelj ostavio poseban trag na vaspitanje i ukupan odnos prema znanju i kulturi velikog kolekcionara i bibliofila Joce Vujića. Bio mu je pedagog u nižim razredima srpske škole, zvog čega su ga zavali „mali učitelj“, ali ga je, kao i druge đake, podsticao na upoznavanje drugih jezika i kultura, uz srpski, posle časova učio ih je da čitaju i pišu slovenski, nemački (uključujući pisanje goticom), mađarski, čak i bunjevački jezik.

Bokale Toše Branovačkog sačuvao je i unuk Joce Vujića, Vasilije Vince Vujić, suprug Tanje Kragujević. Oni su svoje primerke poklonili Muzeju knjige i putovanja i Udruženju Adligat, u Beogradu, za spomen sobu posvećenu porodicama Vujić i Kragujević.

Vrh strane

Čobanski bičevi i štapovi, Čoka

Stevan Kragujević Štica je godinama sakupljao zavičajne predmete, i njegove zbirke i trud bili su zapaženi i nagrađeni i od strane Saveza kolekcionara Jugoslavije, u više navrata. U njegovom domu u Beogradu, u ulici Lole Ribara 33, mnogi detalji su ožuvljavali život i običaje rodne Sente, i Vojvodine.

Ali, on je te uspomene čuvao i u svojim zapisima. Za rubriku „Zanimljivosti iz naših krajeva“, listova sa kojima je sarađivao, pripremio je belešku „Svet pustare u biču i štapu“. U ovom zapisu on govori o Abraham Janošu i Banka Mihalju, dva ortaka iz Čoke, koji su vek proveli kao pastiri. Janoš je čuvao svinje kod veleposednika u Crnoj Bari, a nakon Drugog svetskog rata bio je stočar u zadruzi. Mihalj je bio čobanin kod čokanskog velikoposednika Lederera, i išao na kurs za ovčare u Belju, te je o ovcama znao mnogo. U penzionerskim danima, oni su se latili drugih poslova. Mihalj pravi čobanske štapove i držalja za čikoške bičeve, a Janoš plete bičeve, šara držalja i čobanske štapove, izrezuje od mesinga figurice, počinjući od zvezda, jer su one najvišlje, a ispod njih su zvezde i oblaci koje simbolizuju listovi deteline, pod njima lete ptice. Onda dolazi svet pustare, pastir sa šeširom, štapom sa tipičnom kukom, ovce, pastirski psi „pulini“, zečevi, kotlić za čorbu, i drugi detalji. Bič je obavezno ukrašen resama i laparima. Njihovi bičevi su otišli i van zavičaja, čak veoma daleko, u domove zemljaka koji žive u Australiji, Americi, Nemačkoj, ali i u Mađarsku gde je ova tradicija dugo zastupljena.

Primerak pastirske lule, izrezbarene pastirske „bičke“, drvene noževe na sklapanje, po uzoru na mađarski nacionalni rad i kolekciju čobanskih zvona Stevan je takođe sačuvao, a svojim aparatom zabeležio je i scene iz Debrecina, iz „poslednje puste u Evropi“, u Mađarskoj, o kojoj slikom i rečju govori i njegov zapis u „Ilustrovanoj Politici“, objavljen 16. septembra 1975.

Predmete iz Šticine zbirke – zvona, bičeve, čobanski štap, britve, i lulu – Tanja Kragujević je predala na dalje čuvanje Muzeju Sente, za Zavičajni legat Stevana Kragujevića., kao poseban Šticin omaž zavičaju, i svet njenovih ličnih uspomena.

Vrh strane

Maestro, Vlastimir Pavlović Carevac, 1963.

ЖИВОТ УМЕТНОСТИ

И ове године у Великом Градишту, општини којој припада и родно место Властимира Павловића Цареваца, по коме је добио надимак, одржани су, по 27. пут, „Царевчеви дани“ – музичка и културна манифестација посвећена врхунском уметнику, који је – иако је био правник и успешан адвокат – цео живот посветио виолини.

Културни центар града „Царевчевим данима“ од 1995. афирмише музичке таленте, негујући успомену на јединственог извођача народне музике, композитора и освнивача Народног оркестра Радио Београда, којим је руководио све до смрти, 1965. године, а на чијим програмима је био један од првих интерпретатора народне музике, чија посвећеност виолини, дубока емоција и перфекционизам, чине и данас непревазиђени узор младима.

Културни центар сваке године приреди и неко изненађење, тако да је и ових врелих јулских дана у центру града, иза тек скинутих скела, и још свежих боја, освануо мурал, препознатљив по сугестивности и снази која избија из Царевчевог лика.

Аутор мурала је академски сликар Никола Пршендић, а преложак за његов рад предстаља фотографија Стевана Крагујевића, нашег чувеног фотоуметника (1922- 2002), настала само две године пре Царевчеве смрти. Откривена је, међу Крагујевићевим негативима обрађеним у његовом Легату у Музеју Југославије, а одобрење за њену примену у изради мурала дала је кћер Тања Крагујевић.

Фотографија, и мурал по њој израђен, сада продужавају живот две уметности – музике, и фотографије. Мурал се налази у непосредној близини споменика Царевцу, академског вајара Миливоја Богосаљевића, који је откривен 1995. А овогодишњим откривањем мурала, на свечаности у Великом Градишту 13. јула у подне, успомена на Царевца обогаћена је још једним креативним приступом.

Vrh strane

Andrić u štampi nakon objave o Nobelovoj nagradi 27. oktobar 1961.

Život fotografije

Veliki datumi u našoj kulturu ne zaboravljaju se. Među najveće spada, svakako, dodeljivanje Nobelove nagrade Ivi Andriću, 26. oktobra 1961.
Vest o tome izazvala je ogromno interesovanje, kako novinara, koji su strpljivo čekali da se pisac vrati iz uobičajene prepodnevne šetnje, i napišu prve utiske, tako i brojnih fotoreportera, koji su želeli da snime reakcije dobitnika i čestitke zveničnika Švedske ambasade. Poznate su reči g. Rene Beldinga, da je priznanje dodeljeno za „etičku snagu“ s kojom su „prikazane sudbine i istorija vaših ljudi“, ali su zabeležene i reči zvahvalnosti samog laureata. „Mnogo sm iznenađen i veoma obradovan“, rekao je tom prilikom Andrić, ističući da je to izuzetno priznanje za književnost cele zemlje, na čemu će se, kako je najavio, lično zahvalniti Švedskoj akademiji u Stokholmu, na samoj svečanosti uručenja, 10. decembra 1961.

Vest o ovom događaju preneli su brojni mediji, te je tako i vodeći dnevni list „Politika“ , koja je već sutradan, 27. oktobra, na prvim stranama donela članak iz pera Blagoja Ilića.

Kao što je Ivo Andić, zahvaljujući ovom velikom priznanju, postao poznat u međunarodnim razmerama, tako je prvi objavljeni fotoportret Andrića, kao dobitnika, otpočeo svoj višedecenijski život. Objavljen prvi put, u istom članku u „Politici“; fotos je kasnije nebrojeno puta reprodukovan u gotovo svakom napisu, novinskom članku, enciklopedijskoj prezentaciji, u zemlji i inostranstvu, u brojnim književnim zbornicima i lektirama, vezanim za Andrića i njegovo delo. Postao je nezaobilazan. Jezikom svoje, fotografske umetnosti, ovaj snimak legendarnog fotografa i fotoumetnika Stevana Kragujevića, čija se stogodišnjica rođenja obeležava ove godine, svedoči o svojevrsnonoj vrednosti fotografije, zbog čega i sam beleži višedecenijsku istoriju. Nastao bez priprema koje prethode zvaničnom portretisanju, iskazuje spontanost i prirodnost, kao odraz prirode samog Andrića, ali upravo time i posebne vrednosti ove vrste fotografija.

Razume se, Kragujević je obeležio na ovom događaju i ono o čemu najbolje svedoči sam trenutak: zbunjenost i radost dobitnika priznanja, na fotosu na kojem je sa suprugom Milicom Babić.

Vrh strane