Stevan Kragujević je fotografski zanat učio najpre kod Martina Ronaija, u Senti. Kako je zabeležio, u skromnoj fotoradnji, radio je sa aparatima “na meh” - “veličine 13x18 cm na drevenom tronošcu” - ali je već tu, od 1936. do 1939, uveliko snimao, i u susednim mestima, na porodičnim imanjima, slavljima, sportskim takmičenjima.

Kasnije je rad nastavio u znatno modernijem studiju Danila Jakšića, od 1939. do 1943. u Senti, i uz savršeniju “lajku” (marka za koju će Stevan ostati doživotno vezan), što je probudilo i nove ambicije mladog fotografa.

Odrastajući gotovo sam - majka, samohrana udovica, pratila je starijeg Stevanovog brata, Lazara, na njegovo školovanje u Učiteljskoj školi, u Somboru, i na prvo službovanje u Slavoniji – Stevan je kod Jakšića radio za platu koja je jedva pokrivala oskudnu hranu i smeštaj, ali je on ipak zračio zaljubljeništvom u profesiju i druželjubivošću.

Sa poštovanjem se ophodio prema svojim “modelima” i naručiocima, a kasnije i svima onima kojima ga je upućivala profesija. Susreti sa sugrađanima, u rodnoj Senti, zadatak Armijskog fotografa u Kragujevcu, i posebno, vezanost za informativne kuće u kojima je radio – Direkcija za informacije (1947-1949), Tanjug (do 1952) i Politika (sve do penzinisanja), dovodili su ga u stalni dodir sa mnogim zanimjivim ličnostima pa i nepredvidljivim situacijima.

Nesebično se davao svom poslu – ali u isto vreme je cenio rad, entuzijazam i profesionalnost drugih - onih koje je snimao, i sa kojima je sarađivao. Radnici, zanatlije, piloti, akademici, umetnici, sportisti, ličnosti javnog života, strani gosti – prepoznavali su njegovu unutrašnju energiju, i uzvraćali su mu sa retkim poverenjem i srdačnošću.

Mnogi od njih postajali su mu doživotni prijatelji.

Ponekad je, neobično instinktivno i brzo, Stevan prepoznavao talenat, posebne kvalitete i posvećenost drugih, i smatrao je svojom obavezom da ih obelodani. Njegove brojne reportaže često su otkrivale nepoznate ličnosti, neobične pasije, retke posvećenike, ali su svedočile i o prvim koracima i uspesima budućih velikana - koji to nisu zaboravljali.

Govoriti o profesiji, u Stevanom slučaju, stoga uvek znači priču o njemu, i drugima, o njihovoj sinergiji, saradnji i prijateljstvu – svemu što je značilo zajednički hod i trajanje kroz vreme.

Za Stevana, i njegovu retku osetljivost, ni rastanak, pa ni smrt prijatelja, nisu značili kraj. Fotografija, brižljivo čuvana, i Stevanova priča, sa mnogo posebnih detalja, ponovo bi ih oživeli - kao što to i danas čine.




Nestor Slavnić (1921-1996)

Ferenc Hajošević

Gatto Nero, Vitman Reže (Wittman Rezső, 1889-1972)

Светозар Вуковић – Епископ шумадијски Сава

Slikar i vajar TOT IŠTVAN

Prof. dr Ištvan Seli

KAROLJ ANDRUŠKO

DŽON FILIPS

BOŽIDAR JAKAC

STEVAN KRAGUJEVIĆ FOTOREPORTER – KONSULTANT

OHRID, 1957.

KUBIKAŠI

NJIRBATOR

LAZAR VUJAKLIJA

STEVANOVA POEMA O GOLUBOVIMA



Nestor Slavnić (1921-1996)

Rodna kuća Stevana Kragujevića, u ulici Žarka Zrenjanina broj 3, u Senti, stalna je adresa njegovih najlepših sećanja. Tu je sa majkom, koja je rano ostala udovica, i starijim bratom Lazarom, delio brige oko školovanja, opstanka porodice, a kasnije, i majčine starosti. U vreme kada je kuća izdata Stojkovima, a majka otišla sa starijim sinom u Sombor, gde je on učio Učiteljsku školu, Stevan je tu, kao mlad zanatlijski učenik, poveren brizi dede i strica, tek jednu kuću dalje, u dečijim igrama upoznao i svoju buduću suprugu, Lepu Stojkov.

Akvarel prema njegovom fotosu (poklon Tanje Kragujević Istorijskom arhivu Sente), izradio je slikar amater Nestor Slavnić (1921-1996), uspešni privrednik, direktor jedne fabrike u Senti. Obrazovan i šarmantan, ovaj “senćanski Klerk Gebl” bio je često u žiži Stevanovog objektiva. Stevan i Nestor su prijateljstvo sačuvali tokom decenija. Snimljeni su i u sentimentalnoj vožnji konjićima na vašaru u rodnom gradu, a Stevan je izradio i naslovnu stranu kataloga za Nestorovu izložbu 1997.

 

Vrh strane


Ferenc Hajošević

Stevan Kragujević je, tokom karijere, načino nebrojeno portreta, kako anonimnih ljudi, radnika, zanatljija, slučajnih prolaznika, tako i svetskih državnika, pisaca, umetnika, filmskih diva. Šta više, smatran je majstorom ove fotografske discipline, koju je negovao do kraja života.

No ko je fotografisao njega? Iz vremena učenja zanata, to su morale biti kolege. Fotografisali su - jedno drugog. Tako je naslala i ova mala foto-priča o prijateljstvu Stevana Kragujevića i njegovog kolege po kameri, senćanskog fotomajstora Ferenca Hajoševića: snimci iz ranih četrdesetih, a potom, verovatno, i oni iz 1943.

Vrh strane




Gatto Nero
Vitman Reže (Wittman Rezső, 1889-1972)


U ličnoj arhivi Stevana Kragujevića dugo su čuvane fotografske kopije radova neobičnog karikaturiste, koji se potpisivao pseudonimom Gatto Nero (Crna mačka), a koji su bili posvećeni Senćanima. O ovom umetniku se malo zna. Vitman Reže (Wittman Rezső, 1889-1972), međutum, jedan je od najznačajnijih mađarskih karikaturista 20 veka. Iako su bile poznate njegove karikature glumaca, pasteli iz 1948, okačeni nekada na zidu bistroa Opereta, a ponovo izloženi 2007, izložba u organizaciji Nacionalnog muzeja i Centra za sećanje na žrtve holokausta (održana od 1. oktobra do 15. novembra 2010. u Budimpešti), pod nazivom Crte lica (Portreti), skrenula je pažnju na radove po kojima je najčuveniji – na njegovu seriju političkih karikatura, izloženih tom prilikom naporedno sa fotografijama njihovih “modela”.

Ne znamo kako je Stevan došao u kontakt sa ovim umetnikom, koji se nije ustručavao da uradi ni kariktaure Musolinija, Hitlera, Čerčila, i drugih krupnih aktera svetske političke scene minulog veka, a ni mađarskih političara osuđenih pred narodnim sudovima od 1945, pa i onih odgovornih za deportaciju mađarskih Jevreja 1944. godine. Seriju karikatura poznatih Senćana najverovatnije je 1943. radio prema Stevanovim fotosima, jer su tako, i tada, nastale i karikature mladog bračnog para Kragujević, koje su dugo stajale na zidu sobe Lepine rodne kuće u Senti, u Zmaj Jovinovoj 21, a koje pamti i njihova kći. Bile su, u maniru ovog umetnika, urađene u pastelnim tonovima, i još nije izgubljena nada da će se, među brojnim artefaktima porodice, ipak pronaći.

Stevan je veoma poštovao ovog umetnika, i gajio uspomenu na njihovu saradnju, o čemu svedoči i podatak da je u svoju izložbu fotografija, održanu u Senti, 1992, uključio i fotoreprodukcije Vitmanove “Senčanske kolekcije”, odajući poštu umetniku, povodom dvadesetogodišnjice njegove smrti.

Veoma su retki snimci Vitmana i njegove porodice, a Stevanov snimak načinjen na izložbi 1943, svakako je kuriozitet.


Vrh strane







Светозар Вуковић – Епископ шумадијски Сава

Епископ Сава Шумадијски (Светозар Вуковић; Сента, 13. 4. 1930. - Београд, 17. 6. 2001), дописни члан САНУ, од 1995. члан Матице српске. Носилац ордена Светог Саве И степена. Признање родног града Сенте добио 8. октобра 1978. Изабран за епископа источноамеричког и канадског 1967, а 1977. постао епископ шумадијски. Започео је градњу више од стотину храмова у Шумадији, преко педест освештао. Подигао је цркву Св. Ђорђа у Вишевцу, родном месту вожда Карађорђа као личну задужбину и обновио мноштво манастира широм шумадијске епархије. Главни уредник „Гласника, службеног листа Српске православне цркве“, обновио и покренуо низ часописа, између осталих „Каленић“, лист Шумадиске епархије.

Целоживотно пријатељство везивало је Светозара Вуковића, господина Епископа шумадијског Саву, и Стевана Крагујевића. Одрасли су у истој улици, Жарка Зрењанина у Сенти, и своје сусрете наставили и касније, у Београду. Стеван је начинио многе лепе и вредне и ретке снимке породице Вуковић, сусрета са пријатељима, или различитих момената у раду и црквеном посланству г. Саве.

Први снимак датира из 1944. године, када је, 8. октобра, Стеван овековечио дочек ослободилаца завичајног града, управо у улици Жарка Зрењанина. Уз Лепу Крагујевић, тада већ Стеванову супругу, и друге суседе, ту је и лик четрнастогодишњег дечака, Светозара Вуковића. Обележени су и сусрети пријатеља у Владичином двору у Вршцу осмадесетих (г. Сава био је администратор епархије банатске и бачке, од 1980, до 1990.), са трећим пријатељем из детињства, г. Зораном Славнићем; приликом аудијенције патријарха Германа и г. Саве код Председника Јосипа Броза; на изложби дела из легата великог Сенћанина и српског дародавца Јоце Вујића у Матици српској, 25. новембра 1989; на отварању изложбе црквеног блага Србије, у Народном музеју у Београду, 17. маја 1991.

Посебан догађај била је промоција животног дела Епископа Шумадијског Саве, књиге Српски јерарси, у Библиотеци града Београда, 3. децембра 1996, о којој је говорио академик Василије Крестић. У Римској дворани, догађај је увеличао и Патријарх српски г. Павле, коме је том приликом уредник Радослав Миросављев уручио примерак књиге.

У личном архиву Стевана Крагујевића сачуване су карте и писма Епископа Саве. У једној карти Епископ Сава захваљује Стевану на помоћи у обнови Сенћанске цркве (Св. Ахрангела Михајла). У писму из Крагујевца, 6. децембра 1983. пак пише: “Драги Стевице, срдачно Ти благодарим на послатој ми фотографији. Не знам да ли сам Ти икада рекао за моју колекцију од неколико хиљада фотографија, углавном цркава, капела, манастира и личности. Једном мораш доћи да погледаш, јер је то твоја област… Твој † Еп. Сава”.

Ово благо нашло је место у објављеним књигама епископа Саве.

Уз Српске јерархе (издавачи: Евро, Београд, Унирекс, Подгорица и Каленић, Крагујевац, 1996.) Стевану је Епископ Сава дарово и своју књигу Српска православна црква 1920-1970, која ће се, уз фотосе и писма, моћи наћи у Историјском архиву Београда у Легату породице Крагујевић.

Vrh strane








Slikar i vajar TOT IŠTVAN (Tóth István, Senta, 1912 – Los Anđeles, 2002), stekao je likovno obrazovanje u Mađarskoj 1937-1943, gde je sa posebnim uspehom završio likovne škole, usavršavajući se i dalje u ovoj zemlji do 1947, kada se upućuje u svet, posebno istražujući apstraktne forme. Od 1962. predaje po pozivu u Isabelle Buckley školi u Los Anđelesu, od 1968. u Brandstall Art Centru-u, a počinje i sa izlaganjima. Među izložbama ističe se Bicentennial Exibition, 1975, u Los Anđelesu. Posebno se izdvojio njenov rad Reaching for the Stars. Do kraja života radio je u svom holivudskom ateljeu (6465 Ivarene Ave, Hollywood, California, 90068), usavršavajući svoje apstraktne, katkad i monumentalne forme, najčešće u bronzi, kamenu i drvetu.

Prijateljstvo Ištvana Tota i Stevana Kragujevića datira iz dana umetnikove mladosti, ali se očuvalo tokom čitavog njihovog života. Portet Stevanovog brata, Lazara Kragujevića, umetnik je radio 1946. i ovaj poklon porodica i danas čuva. Obaveštavao je Stevana o svim uspesima, putovanjima i ličnom životu, šaljući pisma i fotografije, a prilikom poseta zavičaju, Stevan je, sa suprugom Lepom, i tadašnjim direktorom Muzeja Sente Gezom Tripolskim, bio među onima sa kojima se, uz porodicu, Tot najradije susretao.

Boravio je u Senćanskoj likovnoj koloniji, i poklonio joj nekoliko svojih skulptura.

Stevan je i u štampi zabeležio njegove posete zavičaju, 1973, i 1975, a umetnik mu je slao snimke novih radova, čak i u kasnijim decenijama, iz čega se može pretpostaviti da su planirali zajednički projekat – monografiju o umetniku. Posebno je bio ponosan na polusatni dokumentarni film, Reaching for the stars – Journey of a sculptor Istvan Toth, realizvan u Americi 1978, o njegovom radu, kao i na to što na samom početku filma on govori svojim maternjim, mađarskim jezikom.

Prilikom poslednje posete našoj zemlji, umetnik je bio gost Stevana Kragujevića u Beogradu. Već oslabjenog zdravlja, nije mogao da zaboravi pažnju svog prijatelja Štice, koji ga je ispratio na aerodom, kao ni njegovu srdačnost i brigu. Bilo je to, ispostavlja se, njihovo poslednje viđenje, o kojem svedoči i Stevanova fotografija Ištvana Tota, u Beogradu, 25. novembra. 1983. Sačuvano je i pismo kojim Štica obaveštava porodicu Domanj u Senti o ispraćaju njihovog rođaka, kao i toplo pismo samog Tota upućeno Stevanu i Lepi.

Fotosi, pisma, karte, razglednice, vezani za ovo prijateljstvo, pohranjeni su u Istorijskom arhivu Sente u okviru Zbirke Kragujević.

U centru Sente, podignut je spomenik ovom umetniku, a sećanje na njega brižljivo neguje njegova najbliža rođaka Katica Domanj, koja je objavila i knjigu o njemu.


Vrh strane










  • Pismo Tanji, 2002.


  • Skriveni domaći pejzaži, srpski


  • Skriveni domaći pejzaži, mađarski


  •  

    Prof. dr Ištvan Seli (mađ. Szeli István; Senta, 11. septembar 1921 — Novi Sad, 25. februar 2012) istoričar književnosti, profesor na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu i redovni član SANU, u mladosti je bio profesor književnosti i direktor senćanske Gimnazije, jedan od najuglednijih Senćana, ali i najomljenijih.

    Stevan je načinio mnoge snimke iz života i karijere profesora Selija. O tome svedoče i arhivski Stevanovi fotosi koji kazuju da je uz Oktobarsku nagradu Novog Sada (1969) i Nagradu Oslobođenja Vojvodine (1977), profesoru Seliju dodeljena i značajna Adijeva plaketa za najistaknutije prevodioce, koju koju mu je uručio mađarski ambasador Jožef Halas,1978, u prisustvu uglednih predstavnika Udruženja pisaca i prevodilaca Srbije, Danila Kiša i Ivana V. Lalića, kao i Plaketa grada Sente, koju mu je, na svečanoj sednici septembra 1997, uručio gradonačelnik Atila Juhas.

    O ovom prijateljstvu, ličnom, porodičnom, i profesionalnom, svedoče dirljive reči profesora Selija, iz njegovog pisma Tanji Kragujević, od 3. septembra 2002, gde, između ostalog, piše: “Vaš stric, Laza mi je godinama bio veoma cenjen i uvažen saradnik u senćanskoj gimnaziji, a vaš otac je svojim umetničkim fotografijama pažljivo pratio moj porodični život i javnu delatnost. U prvom redu njemu mogu zahvaliti da moj osamdesetogodišnji životni put nije ostao bez vizuelnih dokumenata. Razumljivo je da sam bio duboko dirnut kada sam saznao za iznenadnu smrt vašeg oca. (…) Poslednji put sam bio zajedno sa Vašim roditeljima na proslavi godišnjice senćanske bitke kada je Steva bio odlikovan medaljom Pro urbe. Tom prilikom dobio sam od vaše Mame veoma dragocena obaveštenja za moje istraživanje života i rada jednog našeg zajedničkog prijatelja, mladog filmskog režisera, Ištvana Morvaija. Njoj mogu zahvaliti da je spomen-veče u čast Morvaija veoma uspešno održano septembra 2001. godine u Senti. (…) Bilo bi mi veliko zadovoljstvo da vam pokažem i još neke druge slike koji je je Vaš otac snimao o meni i mojima…”

    Profesor Seli napisao je jedan od najboljih osvrta na fotoumetnost Stevana Kraguvića, koji je pod nazivom “Skriveni domaći pejzaži”, na srpskom i mađarskom, publikovan u Stevanovoj posthumno objavljenoj fotomonografiji Prostor večnosti (2003).

    Vrh strane






    KAROLJ ANDRUŠKO

    Profesor Svetozar Radonjić (1932-2003), u Kratkoj istoriji grada Sente (2000) kaže i sledeće: Treba znati da je Senta dala istaknute sportiste, lekare, novinare, književnike.

    Slavu današnje Sente pronose i akadamik Steva Raičković, koji je ovde proveo najlepše dane svoje rane mladosti i koji je veličanstvenim stihovima opevao svoju ljubav prema našoj reci Tisi.

    Tu su još i Tanja Kragujević, pa Matija Bećković, čuveno ime naše književnosti.


    Među njima se, na svoj način, posebno ističu dva velika zaljubljenika u Sentu, Andruško Karolj i Kragujević Stevan - Štica.

    Neobična je i lepa dugogodišnja posvećenost upravo ova dva umetnika Senti, ali i njihovo međusobno razumevanje, podsticaji i saradnja.

    Karolj Andruško (Andruskó Károly, 1915-2008), sa zanatom grafičara i slovoslagača, ceo radni vek proveo je u štamparijama Subotice, Beograda, Novog Sada, Osijeka i Sente. A kao samouki slikar i grafičar, učestvovao je na preko 700 izložbi u zemlji i inostranstvu, stekavši svetsku slavu kao ekslibrista i autor retkih, vlastoručnih izdanja minijaturnih knjiga. Načinio ih je preko 220, a neke od njih su tako malih dimenzija (ilustracije “Jame” Ivana Gorana Kovačića, i knjiga “Motika” – tek 5x5 milimetara!) da se mogu čitati samo uz pomoć optičkih pomagala.

    U jednom od poslednjih intervujua (“Dnevnik”, 27. septembar 2003) Andruško je poverio koliko njegova umetnost duguje fotografiji:

    - U ranoj mladosti upoznao sam mog zemljaka fotografa Stevana Kragujevića. On me je fotografisao sa mojim kolegama u srednjoj školi u Senti i od tada sam zavoleo fotografiju sa kojom se družim kroz ceo život. Amaterskom kamerom snimam motive iz prirode koje potom uz pomoć izrađenih fotografija pretvaram u ulja na platnu, linoreze i neke druge slikarske tehnike. A u tom posredovanju mnogo su mi pomogle i perfektne fotografije koje su snimili Kragujević, Maćaš Nemet, Gabor Ifju, Bora Vojnović i drugi poznati fotoreporteri.

    Kao potomak kubikaša, Andruško je bio fasciniran Šticinim čuvenim fotosom, ali i drugim snimcima Sente, Tise, mosta, ribara, obale, starih zanata. Stevan je pak budno pratio rad svog zemljaka, i često o njemu pisao, a posedovao je i kolekciju Andruškovih miniknjiga. Andruškovo platno sa panoramom Sente, dar umetnika, krasi Stevanov beogradski dom.

    Nije trebalo mnogo da se dvoje umetnika odluče i za zajedničko izdanje: miniknjigu nastalu od reprodukcija drvoreza rađenih na osnovu serije Stevanovih fotografija, veličine samo 4 x 5 santimetara. Knjiga je realizovana 1988, u 200 ručno numerisanih primeraka, sa potpisom oba umetnika, koji su je, povodom praznika Sente, posvetili voljenom gradu.

    Vrh strane







    DŽON FILIPS

    Legendarni fotoreporter časopisa Life, Džon Filips (John Phillips (13. novembar 1914, Bouïra, Algeria – 22. avgust 1996, Manhattan, New York City) , prisutan u ovom magazinu još od njegovog osnivanja 1936, i dugi niz godina potom, upamćen je po uzbudljivim fotoreportražama i fotosvedočanstvima, posebno tokom Drugog svetskog rata. Prijatelj Jugoslavije, Filips je zaslužan za predstavljanje istine o njenoj antifašističkoj borbi, budući da je načinio fotozapise izuzente dokumentarne vrednosti. Među njegovim knjigama, objavljenim od 1959, do 1996, posebno mesto ima i knjiga Yugoslav Story (1984). Filipsov portret Josipa Broza Tita smatra se jednim od najuspelijih, ikada načinjenih. Stevan ga je čuvao u svojoj ličnoj dokumentaciji, kao uzor, i sećanje na kolegu sa kojim se susretao u našoj zemlji.

    Veruje se i da je Filips autor poslednjih snimaka francuskog pisca-pilota Antoana de Sent-Egziperija, načinjenih 1944, pre nego što je ovaj pilot prilikom jednog leta misteriozno nestao, poverivši mu, prethodno, i svoj rukopis “Letter to an American”, koji je Filips darovao Francuskoj.

    Filips se smatra majstorom fotokamere, od velikog uticaja na moderni fotožurnalizam, ali i poliglotom, čovekom otmenog držanja i reporterom čelične prodornosti, koji je svojim iskustvom sa lica mesta ostavljao najdradocenija svedočanstva o istorijskim događanjima.

    Stevan je veoma cenio svog kolegu, njihovi susreti bili su srdačni i prijateljski, a poslednji se zbio na odavanju poslednje pošte predsednika Tita, u Skupštini SFRJ, 7. maja 1980. Tada su dvojica fotoreportera, često vezana istim zadatkom, ovekovečena na zajedničkoj fotografiji.

    Mali omaž svom kolegi i prijatelju Jugoslavije, povodom njegove smrti, Stevan je ostavio na stranicama “Politike ekspres”, 30. avgusta 1996.

    Vrh strane










    BOŽIDAR JAKAC

    Značajno prijateljstavo, tokom decenija, vezivalo je umetničkog fotografa Stevana Kragujevića i najčuvenijeg slovenačkog umetnika, Božidara Jakca (16. juli 1899, Novo Mesto - 12. november 1989, Ljubljana), proslavljenog slovenačkog i jugoslovenskog slikara, grafičara, ilustratora, pedagoga – koji je ujedno bio i fotograf, pionir slovenačkog filma i filmski stvaralac.

    Poreklom iz sela Jakci, u Istri, u ranoj mladosti, kao i na studijama u Pragu, bio je na čelu avangardnih umetničkih pokreta. Od 1943, u partizanima, posebno iskustvo stekao je na putu sa slovenačkom delegacijom, novembra 1943, na Drugo zasedanje AVNOJ-a u Jajce. Tokom četrdesetodnevnog putovanja do Jajca, i nazad, nastalo je više od stotinu crteža, skica i akvarela, koji čine najdragoceniju ratnu zbirku u nas. Među tim radovima izdvaja se portret vrhovnog komandanta Tita, rađen u crvenoj kredi u Jajcu za vreme zasedanja, a sačuvan je tako što ga je, sa svojom suprugom Tatjanom, slikar naizmenično nosio u torbi, sve do svršetka rata.

    Značajan pedagog, Jakac je jedan od inicijatora formiranja ljubljanske Akademije likovnih umetnosti, na kojoj je između 1945. i 1961. podučavao grafiku. Od 1949. član je Slovenske akademije nauka i umetnosti, tri puta rektor Akademije, član više stranih umetničkih akademija, dobitnik brojnih nagrada (AVNOJ-eva, 1967, Prešernova), međunarodnih priznanja i počasnih članstava. Jedan je od osnivača Ljubljanskoga bijenala grafike.

    Ostavio je ogroman opus, te tako i jednu od najobimnijih zbirki pastela, ulja i grafika posvećenih Sloveniji. Bogato delo ekspresionističkog, realističkog i simboličkog prosedea, smatra se, vrhunac je doseglo u njegovom virtuoznom crtežu i grafici.

    Pored brojnih privatnih zbirki u Evropi i Americi, Jakčeva dela čuvaju se, od 1974, u Galeriji sa njegovim imenom u Kostanjevici na Krki, kao i u Kući Jakac u Novom Mestu. Stalna zbirka njegovih dela čuva se u Muzeju NOB, u Ljubljani.

    Nije teško odgonetnuti da je Stevana i Božidara Jakca vezivalo zajedničko umetničko interesovanje – portret – a u žiži njihovog višedecenijskog rada najčešće je bio lik predsednika Tita.

    Na molbu Božidara Jakca, Stevan je često u Ljubljanu slao svoje fotografije, koje je ovaj umetnik veoma cenio. One su mu, po njegovom vlastitom priznanju, mnogo značile u proučavanju Titovog lika, i izradi čitavog niza crteža. Stevanu je pak, podrška ovog umetnika predstavljala izuzetno priznanje.

    Stevan je snimio Jakčev dolazak u Beograd, na izložbu u Galariji Tribine “Borbe”, 1. juna 1983, a takođe i njegove susrete sa predsednikom Titom, najčešće povodom Dana mladosti.

    Jakac je prema Stevanu gajio izuzetno prijateljska osećanja. Uz akademika Pavla Savića, koji je o delu Božidara Jakca analitički pisao, Stevan je bio poseban gost na Jakčevoj intimnoj večeri, u Klubu književnika, nakon otvaranja junske izložbe u Beogradu 1983, na čemu mu se Jakac u svojoj karti posebno zahvaljuje.

    Sve dok ga bolest nije savladala, slao je Stevanu topla pisma i poruke, u svoje i Tatjanino ime, uz kataloge i grafike, povodom praznika, ili u trenucima predaha u neprekidnom radu u ateljeu ili na pripremanju izložbi (poput one u Mariboru), najčešće ga oslovljavajući sa “Predragi moj prijetalju… “. Jedna posebna, senzibilna nota, povezivala je dvojicu umetnika, njinove karaktere i prirode – ličnu osetljivost, radost prepoznavanja u drugom, emotivnu širinu, ali i radni elan i punu profesionalnu odgovornost.

    Karte, grafike, katalozi i pisma Božidara Jakca upućenih Stevanu, čuvaju se u Legatu porodice Kragujević u Istorijskom arhivu u Beogradu.

    Vrh strane





    STEVAN KRAGUJEVIĆ FOTOREPORTER – KONSULTANT

    Stevan Kragujević je, tokom više od pet decenija bavljenja fotografskim zanatom i novinarskom profesijom, bio u mnogim neobičnim prilikama: na zaleđenom Dunavu, u poplavljenoj zavičajnoj Senti, na višespratnicama i džamijama i mostovima, sred zemljotresa u Skopju i Banja Luci, i drugim katastrofama. Ali, na važnim pozorišnim predstavama i koncertima, na sportskim terenima - upravo kada se postiže odlučujući gol.

    No najčešće je, kao vodeći fotoreporer najznačajnijeg dnevnog lista u zemlji, “Politike”, bio prisutan na svim događajima od značaja za društveni i politički život zemlje. Pratio je, u negdašjoj Jugoslaviji, gotovo sve sednice vodećih foruma, kongrese partije i sindikata, doček stranih gostiju i susrete sa istaknutim društvenopolitičkim radnicima, putovanja po zemlji i posete radnim kolektivima, proslave Dana mladosti i gotovo sve kulturne događaje, na kojima je prisustvovao predsednik Tito. Snimao ga je, u nebrojenim prilikama, od 1949, sve do Titove smrti, 1980.

    Tako se zatekao i na snimanju televizijske serije, u kojoj je glavnu ulogu, Josipa Broza, tumačio glumac Marko Todorović.

    U režiji Save Mrmka, realizovane su čak tri TV serije u kojima je glavni junak Tito: Dani Avnoja u četiri epizode, 1983; a potom, Odlazak ratnika, povratak Maršala, u četiri, i Misija Majora Atertona, u tri epizode, 1986.

    Fotografišući odabrane sekvence sa ovih snimanja u studiju Televizije Beograd, Stevan se nenadano našao i ulozi konsultanta. Glumcu Marku Todoroviću (1929-2000), kome su upravo uloge iz epizoda realizovanih te 1986. godine donele priznanja kao najuverljivije prezentovanje lika Josipa Broza, Stevan je, uz niz fotosa iz svoje bogate arhive, nastojao da što preciznije dočara jezik gestova, izraze i ponašanje Josipa Broza.

    Tako se i sam našao u oku kamere, pored poznatog televizijskog, filmskog i pozorišnog glumca jugoslovenske scene.

    Vrh strane






    OHRID, 1957.

    Krajem maja i početkom juna 1957, predsednik Tito je, u pratnji supruge Jovanke, posetio Makedoniju. Dočekan je svuda sa oduševjenjem, a posebno upečatljiv doživljaj je imao u Ohridu, 31.maja 1957, prilikom obilaska radionice umetničke rezbarije (Atele na umetnička rezba “Andon Dukov”).

    Stevan Kragujević je ceo ovaj put zabeležio uspelim snimcima. No tokom posete Ateljeu umetničke rezbarije, upoznao se i sa duborescem nad čijim se radom zadržao i sam Predsednik. Njegovo ime je bilo Naum Donev.

    Po svom običaju, Stavan je Naumu u Ohrid uskoro poslao i fotografije na kojima je ovaj umetnik ovekovečen sa visokim gostima. Tako je uspostavljeno i prijateljstvo, koje je potrajalo pune dve decenije. Naum je redovno slao Stevanu novogodišnje čestitke i pisma – poslednje sačuvano u Stevanovoj arhivi je datirano 1975 – sa najboljim željama za 1976.

    Ali, i više od toga – i duborezac Naum iz Ohrida postarao se da ga Stevan i njegova porodica nikada ne zaborave. U Stevanovom domu, uz izvanredne radove u orahovom drvetu, “Svirač u zurle” i “Svirač u doboš”, dar ovog umetnika, našao se i Naumov “Sveti Arhangel Mihajlo”, iz 1976. Nimalo slučajno - budući da je Sveti Arhangel Mihailo i porodični zaštitnik i slava Kragujevića.

    Dugogodišnja veza i obostrana prijateljska pažnja tako su ovenčali slučajni susret dva tako različita umetnika.

    Dugo čuvani u domu Kragujevića, duborezi Nauma Doneva su 2014. godine predati na dalje čuvanje Muzeju istorije Jugoslavije (Legat Stevana Kragujevića).

    Vrh strane








    KUBIKAŠI

    Posetioci izložbi, mlađe i starije generacije, anonimni ljubitelji fotografije – ali i znalci – slažu se u jednom: fotografija sa nazivom “Kubikaši” spada u najusplije fotografije Stevana Kragujevića. U jednoj od reportaža koje su posvećene njegovom radu, ali i ovoj fotografiji, Stevan kaže: “Senta je uvek bila moj grad povratka, zbog majke, sugrađana, zbog uspomena, ali i zbog najlepših slika koje su me tamo uvek čekale…” (“Senćanski izvor od biljura”, Politika, 3. novembar 1998).

    Ali i sam Stevan znao je gde treba ove slike da potraži. Tu je rođen, odrastao, tu je izučio zanat i načinio prve značajne snimke, još davne1938. Poznavao je tu svaku kapiju, prozor, sokak, obalu Tise.

    Nijedan njegov “povratak kući” nije prošao bez obilaska tiske obale. Tako je, 1950, na peskovitom obodu reke, nastala mala serija fotosa koje čine pozadinsku priču o kubikašima, koja je iznedrila i najuspeliju – na kojoj dvoje radnika, povijenih pod teretom – vuku kolica natovarena peskom. Fotografija je utoliko zanimljivija što je jedan od radnika – mlada žena, gotovo devojčica! Mnogi su se, tokom decenija, pitali ko je čovek predvodnik, ali – i ko je ona. Stevan je “tek trideset godina kasnije pronašao odgovor ko su ljudi sa slike, Ištvan Sivegi je naprosto, platio nadnicu 15-godišnjoj Tereziji Čabi da mu pomaže! Nikad se potom nisu sreli, dok ih Steva, tragajući za pričom o svojoj slici, nije opet sastavio”, piše u svom članku u Politici Radovan Kovačević.

    U reportaži Bogdana Ibrajtera “Sudbine kubikaša” (Politika, 28-30. novembar 1980) otkriva se i detalj o Stevanovoj potrazi: posredstvom senćanskog lista Tisavidek, junaci ove neobične tiske epopeje sami su se javili. Ištvan Šivegi je sebe prepoznao po šeširu i stasu, a setio se i da mu je pomoćnica bila Terezija Čabi. Ona je tada imala petnaest godina. “To je bio težak posao. Ipak smo mi devojke volele da radimo sa kubikašima, prosto smo trčale na Tisu. Preko leta je moglo da se zaradi nešto novca za školu ili novu haljinu. Sa čika Pištom radila sam tri leta. Bili smo komšije, on me je dobro plaćao. Završila sam školu, udala se, imam svoju porodicu. Kada su se letos raspitivali i tražili koja je to mlada žena sa fotografije koja se smeši i vuče kubikaška kolica – javilo se dvanaest devojaka, i svaka je “prepoznala sebe”! I na kraju, Ištvan Šivegi: - Kada bih se još jednom rodio, ne bih želeo da opet postanem kubikaš. Voleo bih da sam učen i da vidim veliki svet.”

    Sam Stevan, i ipored teškog odrastanja i naukovanja, i naporne fotoreporterske svakodnevice, nikada nije zažalio što se latio svog zanata, koji ga je, snimcima poput ovog, uveo i u domen fotoumetnosti. Tako je i njegov fotos “Kubikaši” u knjizi Miška Šuvakovića, Istorija umetnosti u Srbiji, XX vek (Orion art, Beograd, 2012), u odeljku koji je pripremila Jelena Matić, prisutan kao jedan od reprezentativnih snimaka svoje epohe.

    Vrh strane








    NJIRBATOR

    Nyírbátor je grad na severoistoku velike mađarske ravnice, poznat još od 15. i 16. veka. Stevana Kragujevića je za ovaj gradić vezala 1943. godina, budući da je odlukom honvedskih vlasti u Senti, tamo bio deportovan na prinudni rad – kao i većina viđenijih Senćana, mahom Srba –što se zbilo neposredno nakon njegovog položenog majstorskog ispita kod čuvenog Danila Jakšića u Senti, gde je radio od 1939. do 1943, i tu sreo i svoju ljubav Lepu, koju je poznavao iz dečačkih dana. U ratno vreme, ona je prekinula školovanje u Subotici na Višoj trgovačkoj akademiji, gde je inače svakodnevno putovala, da bi u ostala u Senti, i tu je, kod Jakšića, radila kao fotopomoćnica. U oktobru 1943. oni su započeli zajednički život u domu Lepinih roditelja (Senta, Zmaj Jovina 21), gde su Stevanovi snimci pred polazak u Mađarsku i načinjeni. Stevan je, i nakon decenija, sačuvao je „zsoldkönyv“ – vojnu knjižicu mađarske vojske, sa brojem 638, koja svedoči o toj nametnutoj obavezi, pa i fotose iz ovog vremena.Ova knjižica, kao i lekarsko uverenje, dopis o razrešenju obaveze prinudnog rada, povereni su na čuvanje Istorijskom arhivu Sente (Zbirka Kragujević).

    Upravo je lekarsko uverenje o gluvoći (zbog preležanog tifusa Stevan nije čuo na jedno uho), doprinelo da se 1944. godine vrati u Sentu. Tamo ga je, međutim, čekalo novo neprijatno iznenađenje – lokalne mađarske vlasti zabranile su mu da obavlja svoj posao, otvori privatnu radnju ili slično. Da bi zaradio za život, Stevan je svakodnevno snimao žitelje Sente, stanovnike iz grada i okoline, lica koja su po dužnosti privremeno boravila u Senti, porodice, i porodične događaje, svadbe, skupove i slično. Za izradu fotorafija trebalo je dosta truda i muke. “Kod kuće sam, u špajzu napravio provizornu laboratoriju, u kojoj sam radio i posle oslobođenja i dok nisam otišao na odsluženje vojnog roka“, piše Stevan ( autobriografska beleška, Senta, januara 2002; monografija Prostor večnosti, str. 18-21). Mnogi od ovih snimaka, iz četrdesetih, i nakon oslobođenja – različitih skupova u gradu, vojnika, ili vojnih lica koja su tu boravila u prolazu, po dužnosti – sačuvani su na filmskim negativima.

    Od 1944. do 1945. godine Stevanje učestvovao u NOB-u, kao pripadnik 8. Vojvođanske brigade. Oslobođenje Sente dočekao je, sa svojom Lepom, i saborcima i sugrađanima. Stevanovi snimci ulaska Vojvođanske brigade i sovjetskih vojnika (među njima je bilo i žena-boraca) i dočeka koji su im Senćani priredili. 8. oktobra 1944. sačuvani su (Zbirka Kragujević, Istorijski arhiv Sente). Dugi niz godina 8. oktobar obeležavan je kao Dan Sente. Izvestan broj fotografija iz perioda obnove i radnih akcija sam Stevan je donirao istorijskom odeljenju Muzeja Vojvodine (primeri su u knjizi Prostor večnosti, str. 222-223).

    Nakon oslobođenja, Stevana je čekalo i odsluženje vojnog roka, u Prokuplju, gde je kao glavno zaduženje imao – brigu o konjima! „Ništa nisam znao o konjima. Konji me nisu slušali a drugovi su mi se najčešće zbog toga smejali. Pisao sam hitna pisma Nišu, Kragujevcu i Beogradu, tražeći premeštaj i zaposlenje“, zabeleženo je u nekim Stevanovim intervjuima.

    Prvi svoj profesionalni angažman, Stevan je, pre definitivnog prelaska u Beograd, dobio kao fotograf i reporter u Domu JNA u Kragujevcu, gde je radio od 1947. do 1949, kada se zaposlio u Beogradu, u „Tanjugu“, odnosno njegovoj prethodnici – Direkciji za informacije.

    Može se smatrati da je od toga momenta započela Stevanova stvarna fotožurnalistička karijera.

    Vrh strane









    LAZAR VUJAKLIJA

    Iako je važio za jednog od najautentičnijih stvaralaca – sa sopstevnim likovnim jezikom, redukovanom formom, zračećim i „zvučnim simboličkim govorom“, koji ga je uveo u krug najuticajnih stvaralaca savremene srpske umetnosti – Lazar Vujaklija (1914-1996) je svoj život i profesionalne rezultate doživljavao iz pozicije skromnog i jednostavnog čoveka, okrenutog svakodnevici. Odan svom „zanatu“, kako je najčeše govorio, supruzi, i malom krugu prijatelja, pripremao je svoje radove i izložbe tiho i nenametljivo.

    Stevan se često nalazio u blizini Vujaklijinih radova, impresivnih kompozicija, murala ili tapiserija (Dom pionira, Palata Federacije). Umetnika je i lično upoznao, a prijateljski odnos među njima sačuvao se sve do Vujaklijine smrti.

    Stevan ga je ponakad i snimao (između ostalog i na poslednjem Vujaklijinom izlaganju) a i sam Vujaklija je ovo nenametljivo druženje želeo na svoj način da obeleži – poklonivši Kragujevićima dva svoja platna.

    Primopredaja ovih dela bila je obeležena šalama. Stevan je pitao umetnika kako će smeti prijateljima da se pohvali da su u pitanju originalna dela poklonjena njemu – takođe „skromnom zanatliji“ – kada to nigde nije zapisano. U nekoliko dana šaljivih rasprava došli su do rešenja – Vujaklija će, mimo svog običaja – potpisati darovane slike! Jedna slika bila je namenjena domu Kragujevića u Beogradu (Lole Ribara 33), a druga Tanji Kragujević.

    „Svečano potpisivanje“ upriličeno je u Tanjinom domu u Zemunu (Prva pruga 7). Vujaklija je došao „naoružan“ četkicom i bojom, a događaj je obeležen nizom Stevanovih snimaka.

    Vujaklija se zainteresovao i za poetski rad tada mlade poetese Tanje Kragujević. „Knjiga i cvet“, platno koje joj je poklonio, govorilo je o međusobnom razumevanju i dodirima, koji su se iskazali i prilikom njihove saradnje, koja će uslediti 1973, kada je kruševačka „Bagdala“ štampala drugu knjigu pesama Tanje Kragujević Nesan, koju je likovno opremio sam Vujaklija, a koja je publikovana kao bibliografsko izdanje, u sto numerisanih primeraka.

    „Ekspresionizam naivnih simbola“, koji je Miodrag B. Protić istakao u Vujaklijinom delu, lako je ušao i u prostor Tanjine poezije, koja se, po mišljenju kritike, kreće u svetu običnih stvari i događaja, a koji su pak „u svojoj običnosti često sudbonosni u ljudskom životu“ (Tiodor Rosić). Knjiga je naišla na lep odjek među kolegama. U svojoj rubirici “Zdravica”, časopisa Raskovnik (br. 22 1975) Dobrica Erić je zapisao. Danas, kada se pesme pišu flomasterom, pisaćom mašinom, pa, čak, i kompjuterom, Tanja Kragujević to čini travkom umočenom u srmu rose, ispisujući i iscrtavajući svoj lirski sanovnik po lišću naših čula, po krpicama svoje zanesenosti, po prostim đinđuvama dana i noći, koje strpljivo i nenametljivo niže u jedan jednostavan i jedinstveni pesnički đerdan.

    Tako je, uz priloge već uveliko afirmisanog umetnika – ali jednako jednako skromnog koliko i velikodušnog Lazara Vujaklije – i uz afirmativne glasove pesničkih kolega, Tanja Kragujević poetskom knjigom Nesan označila svoj dalji pesnički put.

    Vrh strane













    STEVANOVA POEMA O GOLUBOVIMA

    Ko je odrastao ili živeo u Senti, taj poznaje prostranstva beskrajne vojvođanske ravnice i neizmernost horizonta. I najlepšu vezu među njima - golubove. Kud god da pođete u ovoj varoši, susrešće vas njihova lagana šetnja ili let, a sve ulice i putevi se, pri tom, ukrštaju na “Živinskoj pijaci”. Običnim danom, to je bila tek obična pijaca “peradi”. Posebnim danima, tu se odigravala prava izložba lepotana, ali i parada njihovih ponosnih odrajivača. Odmeravanje lepote i vrsnosti, razmena saveta, i prve lekcije mladima i deci.

    Provodeći detinjstvo i mladost upravo tu, Stevan je upio svu lepotu i pitomost ove “golubije” priče. Nebrojeno puta je fotografisao golubare, kako na ovoj varoškoj nezvaničnoj smotri, tako i u njihovim domovima i dvorištima, a nastojao je da se i sam obavesti o specifičnostima golubova koje fotografiše: da li su u pitanju “industrijski američki” golobuvi, zvani “king”, ili “ekonomski” i ukrasni, zvani “štraser”, ili pak oni drugi ukrasni, “maltezeri”. U serijama je snimao ove svoje omiljene teme, 1972. i 1975. godine, posebno se posvećujući i poznatim i nagrađivanim golubarima ove sredine.

    Jednu drugačiju seriju fotografija Stevan je načinio još 1954. godine, snimajući takozvanu “Golubiju štafetu”, koja je oboležila Dan mladosti u Beogradu. Jedan snimak, predsednika Tita, koji, u društvu Edvarda Kardelja, i drugih zvanica, nasmejan, u rukama drži prelepog belog goluba objavljen je više puta u našoj štampi, ali (istina, nepotpisan) i u časopisu “Odgajivač”, broj. 6.1954, koji na naslovnoj strani opisuje podvig kojim se podičio Savez odgajivača rasne živine, golubova i ptica. Predsednik Saveza u tom članku ponosno svodi jedinstvene utiske o događaju upriličnom za Dan mladosti, te godine: “Štafeta je uspela zahvaljujući velikom i nezapamćenom zalaganju naših odgajivača i društava, sa jedne strane, a sa druge strane velikom moralnom podrškom dobijenom saglasnošću druga Tita. … Učinili smo ono što niko u svetu nije učinio, da se putem golobova pismonoša dostavi najvišem državnom rukovodiocu pozdrav za njegov rođendan.” “Časovnike smo svi sravnili, svaki trenutak se bio otegnuo u večnost. Svaki čas smo bili sve narvozniji. U 17.45. pušteni su golubovi sa Trga Republike i pošte na Dedinju. Tada je nastupio uragan u našim srcima, koji je trao 7 minuta. U 17. 52 pojavio se prvi golub “plavo-kovani pismonoša”, pošli smo da ga uhvatimo, da bi obezbedili štafetu. ... tek što smo uhvatili goluba, za nekoliko sekundi pojavilo se još 4 goluba, među njima i beli mladi golub pismonoša koji je predat drugu Titu, kao štafeta. Jato od 22 goluba pismonoše kao da je znalo naše misli i želje, pri povratku u svoj golubarnik u Belom dvoru, napravilo je dva kruga nad učesnicima programa. Bili smo neizmerno sretni i zadovoljni. Naši napori su krunisani uspehom i to potpunim uspehom, 27 golubova je pušteno i vratilo se u Beli dvor.”

    Ovaj trenutak u svom uzbuljivom izveštaju Vasilije Turkulj upotpunio je i svojom ličnom pričom. Predajući štafetu Titu, on je rekao: ”Druže Predsedniče, predajem Vam golubiju štafetu i čestitam 62. rođendan. Naši golubovi leteli su od Rijeke i Jasenica, prelazeći sve prepreke, noseći sa sobom naše tople pozdrave i želje, da nam još dugo živiš na sreću i radost sviju nas”. Finalni momenat, uz Titove reči zahvalnosti, Vasilije Tukrulj ostavio je za sam kraj svog napisa: “Kada je Tito primio goluba, sa golubije noge sam skinio tubicu u kojoj je stajao pozdrav. Drug Tito je uzeo tubicu, pogledao je i stavio u džep svoje bluze. Potom je goluba pomilovao i nekoliko minuta držao sa najvećom nežnošću. Zatim je poneo goluba sa rečima: ”Da ga pustimo na slobodu”. Sa stepeništa Belog dvora, golub je pušten iz ruku druga Tita i odleteo u svoj golubarnik. Drugovi Čelio, Milin, Strujić, osećali smo se srećnim i ponosnim, zadovoljni što smo bili prisutni i ostvarli krajnji cilj našeg poduhvata”.

    Fotografije “Golubije štafete” i samog goluba štafetara u rukama predsednika Tita, Stevan je sa posebnom pažnjom čuvao. Kao i druge, iz svoje fotografske poeme o golubovima. Najomiljeniji snimak bio mu je bio onaj koji predstavlja par prelepih senćanskih belih golubova raširenih krila.

    Njegova kćer Tanja je pak među brojnim sačuvanim negativima svog oca otkrila i snimak starice, koja sa svog prozora na vremešnoj zgradi metropole hrani golubove. Njihov prhut kao je čini fantastični finale ove priče – vezu između svih vremena – sadašnjih i prošlih, sa onima u kojima će ta lepota golubijeg prisustva uvek, i u dalekoj budućnosti, verujemo, nadahnjivati i hraniti duše ljudi.

    Fotografija je objavjena prvi put na koricama pesničke zbirke Tanje Kragujević Efekat leptira (Kulturni centar Novog Sada, 2015).

    Reprint naslovne stranice časopisa “Golubar” iz 1954. podario je Tanji odgajivač golubova iz Beograda, gospodin Goran Lorović, prilikom posete njenoj jubilarnoj izložbi u Istorijskom arhivu Beograda (8-23 decembra) 2016.

    Vrh strane