Priča 1: Đerđika (Biserka) Ćurčić




Ovaj snimak, načinjen je na senćanskom Keju, Đerđika (Biserka) Ćurčić ga je čuvala nekoliko decenija, da bi ga uz pismo, puno emocija i poštovanja poslala Stevanu, uz uverenje da će "njemu značiti možda i više" budući da je to jedan od njegovih prvih snimaka, načinjen kada je imao samo šesnaest godina.

Priča 2: Srušeni most, Senta, 1941.

Senćanski mostovi, kolaž


Slika srušenog senćanskog mosta trajno je ostala urezana u Stevanovo sećanje. Uz lepi luk nekadašnjeg mosta, igrao se kao dečak, kada bi dedi, koji je radio na trošarini, donosio užinu. Ovu fotografiju, koju je načinio kao devetnaestogodišnji mladić, Stevan je kasnije komponovao u kolaže sa verzijama prethodnih senćanskih mostova, i onog kasnije izgrađenog, želeći da mir nad vodama Tise vrati harmoniji njenih premošćenih obala. Most na Tisi, ali i slika svih mostova, postali su stalni motiv njegovih fotosa.

Novosadski most - srušeno Natobombardovanjem

i svojim fotosom Gazele na izložbi u Beogradu

Priča 3: Zita Szeleczky 1915.-1999.

Zita Selecki, 1998.

Zita Selecki, 1942.


Jednu od prvih umetničkih zvezda u svojoj karijeri, Zitu Selecki (Zita Szeleczky 1915-1999), Stevan je snimio 1942. godine, kada mu je majstor Danilo Jakšić nalozio da proprati predstavu budimpeštanske operete, koja je gostovala u Senti. Bio je to veliki događaj za malu varoš,a Stevanu je privukla pažnju mlada glumica. Načinio je tada i ovaj snimak, koji je mnogo puta od tada reprodukovan. A glumica koja je 1937. završila Pozorišnu akademiju u Budimpešti, napravila je međunarodnu karijeru, snimila veliki broj filmova, i od 1962. živela u SAD.

Kada je Stevan video njen fotos iz Budimpešte 1998, obradovao se, "kao da je video nekog svog", iako je od 1942. godine i snimka mlade glumice načinio stotine fotosa drugih, čak i poznatijih zvezda.

Umetnica je preminula u Budimpešti, a na njenoj rodnoj kući postavljena je spomen-tabla.

Priča 4: Snimak Bratislava Bate Grbića, prvog igrača "Kola", načinjen je 1952.

Bratislav Bata Grbić, 1952.

Snimak Bratislava Bate Grbića, prvog igrača "Kola", načinjen je 1952, i od tada je postao veoma popularan, kao karakteristična najava ovog Ansambla, ali i kao upečatljiv fotos, koji reprezentuje igrački stav, i obeležje tradicionane igre i nošnje.

Mnogo puta je izlagan, prvi put na proslavi petogodišnjice "Kola", 1953. Može se naći u Istorijskom arhivu Beograda, u Legatu Stevana Kragujevića, uz brojne Kragujevićeve snimke ovog ansambla iz tog vremena, ali ga sa pijetetom čuva i porodica Grbić, tim pre što je životna saputnica ovog istaknutog igrača Živka Grbić i sama, uz svog supruga, bila prva igračica "Kola"

Bratislav Bata Grbić (Đakovica, 1930 - Beograd, 2005), višestruko nadarena ličnost, sa širokom etnokulturom, bio je poznat i kao koreograf čije se koreografije i danas izvode, ali i kao glumac, sa respektabilnom filmografijom, a takođe i kao dugogodišnji snimatelj Radio-televizije Beograd, odnosno, RTS-a.

Priča 5: Senćanski fotograf Ferenc Hajošević 1940.


Ovo je jedan od retkih fotosa senćanskog fotografa Ferenca Hajoševića.
(Hajósovits Ferenc). Jedno kratko vreme, zbog nesporazuma sa Danilom Jakšićem, koji je Stevana veoma skromno nagrađivao za veliku agilnost i trud u fotoradnji, u periodu od 1939. do 1943, Stevan je započeo rad kod Hajoševića. G. Jakšić se ipak predomislio, Stevan mu se vratio, ali su Hajošević i on ostali veliki prijatelji tokom decenija, o čemu svedoči i Hajoševićevo pismo iz Baje, u Mađarskoj, gde se preselio.


Baja, 28. V 1980.
Dragi prijtelju Stevo, prva stvar o kojoj bih želeo da ti pišem jeste novinski članak koji me je veoma obradovao. Od sveg srca ti čestitam na lepim i vrednim dostignućima. Dirnulo me je i obradovalo što si i mene u tako lepom svetlu pomenuo. Srećan sam i ponosan što sa takvom ljubavlju misliš na mene. Nikad ti to neću zaboraviti.
(...) Mislimo na tebe, Stevo, sa puno tople, prijateljske ljubavi. Šaljem i Lepoj srdačni rukoljub. Bözske, Ferika
Kad god nam dođu gosti u kuću, ja vadim onaj novinski članak i čitam ga! I tada uvek ispričam ko si ti, i niko mi ne veruje da se već 30 godina dopisujemo.

(Prevedno ljubaznošću g. Marka Čudića, hungarologa)

Priča 6: Jakšićevo dvorište

Jakšićeva radnja bila je jedno od kultnih mesta Sente, krajem tridesetih i početkom četrdesetih prošlog veka. Izlog prepun fotografija, porodične i lične narudžbine i fotosi sa oznakom Foto-Jakšić, ali i fotomaterijal i oprema, koji su ukazivali na obaveštenog i naprednog fotografa Vojvodine tog vremena.

U Stevanovoj biografiji Jakšićevo ime, ličnost i rad, takođe su od velikog značaja. Naime, nakon završetka njegove obuke za pomoćnika, kod majstora Martina Ronaija (od 1. aprila 1936. do 1.aprila 1939) - odmah nakon polaganja praktičnog ispita, upravo kod Jakšića, i usmenog dela, u Zanatskoj komori - Stevan je dobio ponudu gospođe Jakšić da radi “kod nje”. Radnja se vodila na njeno ime, ali je, kako je zabeležio Stevan, “pravi gazda je bio gospodin Danilo Jakšić”, jedan od najmodernijih fotografa u Vojvodini. “Salonska kamera, nekoliko aparata Lajki, sa više objektiva, savremene laboratorije…”, piše Stevan u svom autobiografskom zapisu. “Tu sam radio od 1939. do 1943. godine… “

Ali, iza fotografskih kulisa i izloga, uz prvu pravu školu u fotografskom poslu, i prve uspehe, Stevan je kod Jakšića proživljavao i jednu drugu, ličnu, životnu priču. Tu je, nakon ranih simpatija, iz vremena detinjstva, započela njegova ljubav sa Lepom Stojkov, koju je otac početkom rata, dao na zanat kod Jašića, da u ratno vreme ne bi svakodnevno putovala do Subotice, gde je pohađala Trgovačku akademiju. Čitav jedan crno-beli film iz četrdesetih, sačuvan u Stevanovoj arhivi, kolaž je slika iz dvorišta Jakšičevog doma, gde su mladi pomoćnici obavljali i usluge gospođi Jašić, i priča o mladalačkim igrama, ljubavi i druženju, koju je vreme samo obogatilo.

Jer, Stevan i Lepa - i Ilona, mlada pomoćnica - ostali su u trajnom prijateljstvu, i trajno zaljubljeni u Sentu.

Aprila 2001, posle rastanka dugog tri decenije, Ilona iz Segedina piše Stevanu: Juče sam gledala jednu lepu reportažu sa tobom, u kojoj si govorio o svom životu. … Jako si me dirnuo u srce! Sada još više osećam šta sam našim odlaskom izgubila. Morali smo tada da pomognemo sinu Dorki, ali moje srce i sada boli. Tisa nije ona ista Tisa, koju smo napustili. Jedva mogu da ti pišem. Toliko me je duboko dirnulo sve što si govorio o Senti, da mi se ruke i sad tresu kad ti pišem ove redove. Hvala ti dragi moj prijatelju!

A Stevan i Lepa su se 4. oktobra 1943. godine venčali u Senti. Malo je nedostajalo da obeleže punih šest decenija braka. No, proslavili su, sa kćerkom Tanjom i zetom Vasilijem pola veka zajedničkog života, pa i osam godina više! Svaki 4. oktobar bio je praznik u domu Kragujevića. Jedan od poslednjih zajedničkih snimaka je ovekovečuje uručenje priznanja grada Sente, Stevanu, 9.septembra 2001, kada je prve čestitke Stevan primio od svoje supruge Lepe.

Priča 7: Stevan Raičković i Stevan Kragujević

DVA STEVANA

Stevan Kragujević Štica, iako već u penziji, rado se odazvao pozivu kolege sa Radio Televizije Srbije, Kamenka Katića, da u Senti zabeleži snimanje emisije posvećene pesniku Stevanu Raičkoviću (Neresnica , 5. jul 1928 — Beograd, 6. maj 2007), koju je Redakcija dokumentarnog programa RTS-a emitovala leta 1995. Njegovu foto-vest o tome objavila je Politika ekspres, 22. avgusta 1995.

No umetnici uvek žele da saopšte više.

Tako je Stevan tom prilikom načinio i niz upečatljivih snimaka Stevana Raičkovića, uz posebna mesta u gradu u kojem je pesnik odrastao.

Raičković je često, u proznim zapisima, pominjao da je upravo tu, već u najraniijem detinjstvu, naslutio pesnika u sebi, a ujedno, uočio i prvi lik pesnika sa kojim se u životu susreo.

“U Senti na Tisi, u kojoj su moji roditelji službovali od 1935. do 1940. godine – u varoši iz koje potiču moje najnezaboravnije uspomene iz detinjstva - živeo je i jedan pesnik... koji je odavno već zaboravljen...“, piše Raičković

( „Na početku beše...Kirjaković“, knjiga U društvu pesnika, Bigz, 2000).

A na početku je, isto tako, bila i Tisa, kojoj Raičković posvećuje istoimenu zbirku 1961, kao i zbirku Prolazi rekom lađa, 1967. Ali, i ulica Zlatne grede, koja je dala naslov knjizi objavljenoj u Srpskoj književnoj zadruzi 1993.

Stevan Kragujević je ovekovečio pesnika na Tisi, potom i uz Gradsku kuću - obeležje grada koje je Raičkoviću dodelilo svoje najviše priznanje 1997 - a takođe i kraj spomenika Stevanu Sremcu, kao susret u vremenu, dva akademika Senćanina.

Na kraju, tu je opet snimak dva Stevana: Raičkovića i Kragujevića, dva zaljubljenika u Sentu, Tisu, ulicu Zlatne grade, najlepšu u ovom gradu, gde je bio Šticin dom do kraja njegovog života.

Raičković je, nešto kasnije, uzvratio Štici knjigom Nulti tabak (zapisi, pesme, bibliografija) sa posvetom:
Stevi Kragujeviću Štici, sa starim prijateljstvom, od imenjaka. Stevan Raičkovića. Mart 1998, Beograd.

Ovu knjigu je i on odabrao sa razlogom. Na njoj stoji ime izdavača: Tiski cvet. A to je već fenomen posebne, čak pesničke vrste.

Cvetanje Tise – pri kojem se mali, jedva vidljivi insekti pojave na vodi, samo jednom u godini, i u jednom danu se, u ljubavnom plesu, oplode, polože larve u vodi i uginu – dešava se samo tu, na Tisi.

Simbolika ove pojave, značila je, kada su u pitanju dva Stevana, i nešto više - trajnu fascinaciju dva Stevana Sentom, i Tisom.

Priča 8: A OVO SAM JA

Među brojnim fotosima koje je Stevan Kragujević načinio imajući u fokusu predsednika nekadašnje Jugoslavije, Josipa Broza Tita, uvek su posebnu pažnju privlačile one koje su se odnosile na susrete Tita sa najmlađima, najčešće u Belom dvoru, povodom 25 maja, Dana mladosti, i Titovog rođendana.

Znalo se da Tita mogu posetiti samo najbolji đaci i istaknuti pioniri. Ovi susreti odisali su dobrim raspoloženjem, kako malih gostiju, tako i domaćina.

Stevan je niz svojih fotozapisa koji govore o ovakvim susretima objavio u knjizi Tito i pioniri, koju je napisao njegov kolega, novinar „Politike“ Momčilo Stefanović a publikovala izdavačka kuća Mladost, 1980. godine. Objavljivanje knjige bilo je propraćeno i sa nekoliko tematskih izložbi, između ostalih, i u Novom Sadu, 17. marta 1980.

Tom prilikom Stevan se pridružio i sastanku svojih kolega, iz Foto i kino kluba „ Branko Bajić“ (iz kojeg je kasnije iznedren Foto, kino i video Savez Vojvodine), a na samoj izložbi doživeo je i niz drugih susreta. Između ostalih, i sa mladićem koji je pred jednom fotografijom, načinjenom 25. maja 1965, u Belom dvoru, jednostavno zastao sa usklikom – „Ovo sam ja!“

Priča 9: Beograde, dobro jutro

Када је штампање њене збирке песама Ефекат лептира –- коју је објавио 2016. године Културни центар Новог Сада – било при крају, песникиња Тања Крагујевић је била позвана да учествује у обликовању корице, и одабиру илустрације. Није много оклевала, у складу са атмосфером књиге, одабрала је, из богате архиве свог оца Стевана Крагујевића један фотос урбаног мотива, са изразито поетским детаљем – ликом старице која храни голубове. Дала је чак и назив овом фотосу – „Београде добро јутро“. Иако није била сасвим сигурна да је реч о београдском амбијенту, све ју је ка томе упућивало, детаљи, атмосфера, и толико пута виђен београдски призор, са раскошном фасадом, увелико оштећеном временом.

И како обично бива, ствари се разокрију до краја увек мало касније, али не прекасно. Прелиставајући текстове из штампе, са објављеним прилозима свог оца, познатог фотрепортера-новинара (једног од ветерана „Политике“), застала је, заустављеног даха, када је на страници листа дневног листа Мађар Со, који на мађарском језику излази у Новом Саду, угледала један леп фотозапис свог оца, са снимком који је красио њену књигу, при томе још – у рубрици, са називом готово идентичним ономе који је сама дала фотосу – Добро јутро. У кратком пропратном очевом тексту, обелодањен је за њу интригантан детаљ: фотос јесте начињен у Београду, и то у улици Лоле Рибара ( данас Светогорској), у којој су песникињини родитељи провели читав животни век . Отац је отуда хитао до Политике, мајка у Телевизију, она сам пак на Факултет.

Да изненађењима нема краја, показала је додатна пажња песникиње. Из свог Земуна, где годинама живи, упутила са ка својој старој Светогорској и потражила зграду са бројем 27, означену у тексту. Фасада је комплетно обновљена, у свежим и чистим бојама, али маркантни украсни детаљи су сачувани. Уз додатак више, који овом прелепом месту урбаности даје потпуно заокружење - управо на тој згради је већ познато обележје, спомен плоча великом сликару Урошу Предићу (1857-1953), који је ту живео и стварао, а која је откривена 25. јуна 2008.

Тако је једна фотографија одиграла до краја улогу која јој је и судбински намењена – документа који ће опет, кад тад, на свој начин проговорити, и наставити причу коју је започео.