Od početka svoje profesionalne karijere u Beogradu, Stevan Kragujević je kao fotoreporter najčešće pratio zbivanja u zemlji, političke i partijske skupove, skupštinska zasedanja, dolaske stranih državnika i delegacija, putovanja predsednika Tita širom zemlje.

Vesti o tim važnim događajima bile su redovno objavljivane uz Stevanove fotografije, u njegovom matičnom listu „Politika“, ali i drugde. Mnogo ovih fotozapisa sačuvano je kao svedočanstvo o aktivnostima Predsednika Tita. Ali, ujedno, kamerom drugih fotoreportera, u žiži važnih događaja, ovekovečen je i sam Stevan, u neposrednoj predsednikovoj blizini.

To je čitava galerija fotosa koje su objavljivale poznate domaće i strane fotoagencije i mediji, a postale su i deo Stevanove lične fotoarhive. Na svoj način one potvrđuju Stevanov biografski i radni podatak – tri decenije uz Tita.

Vrh strane

U nizu Stevanovih snimaka, postoje i oni gde je Predsednik Tito sa aparatom ili kamerom. Poznato je koliko je Tito voleo fotografiju i posvećivao joj se u slobodnim časovima, izrađujući fotose sam, u svojoj maloj, ali dobro opremljenoj fotolaboratoriji.Ta strast možda objašnjava i njegovo istinsko zanimanje za rad „kolega“, pravih fotografa, kao i za nove fotografske aparate i opremu. Stevanovi snimci Tita, u različitim prilikama, pokazuju i te trenutke kada je Predsednik bio snimatelj.

U intrevjuu za „Arenu“, novinaru Marku Lopušini, Stevan je kazivao: „Prve snimke predsednika Tita napravio sam 1950. godine, a tek 1961. godine na Crnom vrhu došao sam u priliku da se osobno sa njim upoznam. Tada smo i razgovarali... U jednom trenutku se zagledao u mene i upitao: – A koji je to aparat? – Lajka, druže Predsedniče – odgovorih. – A šta vam je to na njemu? – Univerzalni objektiv, širokokutni i prizma za kadriranje – odgovorih. Nekom prilikom u Jajcu, drug se Tito okrenuo nama foto-reporterima i rekao: – Sada ću ja vas fotografisati. – Voleli bismo i da vidimo te fotografije – odgovorili smo uglas. – Ne brinite, poslat ću vam. – Za desetak dana moj kolega Dragoš Jovanović i ja dobili smo fotografije koje je drug Tito osobno kopirao u svom fotolaboratoriju. (Iz fotomonografije Prostor večnosti, 2003, str. 192).

Ovaj redak fotos, na koji su fotoreporteri bili ponosni, sačuvan je.

Vrh strane

Među najznačajnije događaje u nekadašnjoj Jugoslaviji spadalo je obeležavanje Titovog rođendana i Dana mladosti, 25. maja. Poznati su bili tom prilikom posebni Titovi prijemi za istaknute sportiste, društevene radnike, najbolje đake i studente. Kruna ovog događaja je bio slet, sa učešćem pionira, učenika, radnika, sportista, sportskih i folklornih društava, na stadionu JNA, gde je Tito primao Štafetu mladosti, koja je prethodno prešla put kroz celu zemlju, nošena najzaslužnijima.

Ovaj praznik međutim obeležen je na poseban način 25. maja 1954. Tada je svečanosti osobenu notu dao golub, darovan Titu od strane Saveza odgajivača golubova. Pitomi, prelepi golub, ne samo što je osvojio sve koji su ga videli, pa i Predsednika Tita, već je na simboličan način, kada ga je Tito celivao i pustio iz svojih ruku, preneo i poruku koja je govorila o putu Jugoslavije – o putu mira.

Vrh strane

Prvi Titov autogram Stevan je dobio od Predsednika šezdesetih, na jednom od porterta koji je načinio tih godina. Bliže okolnosti tog događaja ne znamo. No zna se da je Tito odlično pamtio svoje pratioce, fotoreportere, i njihove fotose, što se pokazalo na Izložbi povodom 40 godina dolaska druga Tita na čelo Partije, u Narodnoj biblioteci Srbije. „Politika“ je 24. maja 1977, na 2 strani, u obimnom izveštaju, objavila i fragment: Razgledajući ove fotografije drug Tuto se podsetio na jednu fotografiju i rekao: Ima jedna fotografija na kojoj me je zagrlio pas i skočio mi gotovo do glave. Ubrzo su mu pokazali tu fotograiju: bilo je to delo fotoreporetera „Politike“ Stevana Kragujevića...“

Uvažavanje naporne profesije fotoreportera Tito je pokazao u mnogim situacijama. Jedna od takvih prilika bio je i prijem u Igalu, marta 1978. godine, kada je ugostio fotoreportere i novinare. Bio je to neformalni susret – upriličen samo za njih. I njegovi stalni pratioci bili su neobično ponosni. Razgovarali su u intimnom krugu, mogli su prići Predsedniku. To je učinio i Stevan, zamolivši ga da stavi svoj potpis na fotos koji je nastao ispred zgrade SIV-a, 1966. Tada je Stevana u neposrednoj Titovoj blizini snimio neko od prisutnih kolega.

Još jednu neobičnu priču prenosi i Stevanov fotos sa Jedanaestog kongresa SKJ. „ Tito za govornicom; drugi dan Kongresa, slika je objavljena na prvoj strani, na tri stupca. Isti dan pre podne zvoni telefon u redakciji, pitaju iz Titovog kabineta: ko je snimio fotografiju na današnjoj naslovnoj strani? Naša sekretarica se toliko uplašila da je zamalo ispustila slušalicu. Da možda nismo napravili neku kobnu grešku? Viču moje ime, zovu me na telefon. Kada sam saznao odakle zovu, bogami, ni meni nije bilo svejedno. Ali brzo me umiruju: od slike sa naslovne strane žele da im napravimn šest primeraka za potrebe Kabineta. To je Titova lična molba. Sviđa mu se taj snimak. Nisu znali ko je autor, zato što posebno nije potpisana; imena novinara i fotoreportera objavljena su na kraju izveštaja sa Kongresa. Smesta sam izradio šest kopija. Odnosno sedam. Umesto traženih šest fotografija u koverat sam stavio sedam. Poslednjeg dana Kongresa traže me u Press centru , i to lično sekretar Kabineta predsednika Republike. “Mi smo tražili samo šest fotograrfija, ovu sedmu Vam vraćamo, zadržite je.” Kada sam preuzeo sliku i bolje je osmotrio veoma sam se iznenadio i obradovao, jer sam otkrio na njoj Titov svojeručni potpis“ (iz reporetaže Ištvana Nemeta. Mađar So, 9. maj 1981 (prevela Čila David; Prostor večnosti, str. 140-141.

I najzad, tu je Zlatni sat, sa Titovim ugraviranim potpisom. Posebno priznanje zaslužnima, koje je Stevan dobio, zajedno sa drugim kolegama, 27. decembra 1978. Čuvao ga je u vitrini, netaknutog, iako se Marvinov sat uvek rado nosi. No ovaj je bio poseban.

Danas se zajedno sa drugim najvažnijim Stevanovim priznanjima, zlatni sat sa Titovim potpisom čuva u Legatu Stevana Kragujevića u Muzeju istorije Jugoslavije.

Vrh strane

Često sam ga fotografisao, više puta sam se obreo u njegovoj neposrednoj blizini. Slikao sam ga prilikom reizbora za republičkog predsednika, slikao sam ga u Beogradu i na njegovim putovanjima širom države. Slikao sam ga u društvu stranih državnika, sa saradnicima, među narodom. Naravno, slikao sam da i onda kada je šezdeset devete posetio Sentu. Slikao sam kada se vraćao sa mnogih putovanja iz inostranstva. i onda kada je šezdeset treće stigao iz Sjedinjenih Država. Onako, kako se, sa dugog puta, vraća u svoj beogradski dom. Baš onaj trenutak, kada njegov pas vučjak, po imenu Tigar, skače na njega od radosti. Ovaj snimak Tito je pamtio i posle četrnaest godina, kada je 24. maja 1977, razgledao izložbu pod nazivom “Četrdeset godina na čelu partije”: Jednom rečju, mnogo puta sam bio u njegovoj neposrednoj blizini, često sam fotografisao njega samog, i baš zbog toga mogu vam reći: nema te fotograije koja bi mogla dočarati autentičnost Titovog lica”… (Iz reportaže Ištvana Nemeta, Mađar so, 9. maj 1981).

Većina ovih snimaka nastala je tokom samih događaja, „u hodu“, u nepredviđenim situacijama. Sem u posebnim prilikama, Tito nije pozirao. Jedan događaj je, ipak, za Stevana bio izuzetak. Nakon izbora za doživotnog predsednika, maja 1974, Tito je sa Jovankom Broz napuštao zgradu Skupštine, praćen mnoštvom građana i fotoreportera. Međutim, u Takovskoj ulici, kraj Glavne pošte, „dežurao“ je samo jedan reporter – Stevan Kragujević. Tito ga je uočio, i naložio vozaču da zaustavi automobil. Digao je ruku u znak pozdrava. Bila je to posebna nagrada strpljivom fotoreporteru koga je prepoznao. Tako je nastao snimak koji je Stevanu posebno značio.

Odabranim fotografijama mogle bi se dodati i mnoge druge. Stevan je snimio Tita na brodu „Galeb“, u Drvaru, u lovu, sa ljubimcima u Zoovrtu na Brionima, u radnim kolektivima, na hidrocentralama, na otvaranju novih mostova, autoputeva, na Novom Beogradu, sa decom, u kolu....Pri dobijanju Ordena narodnog heroja, na svečanim prijemima.

Ali, i na poslednjem putovanju Plavim vozom, ili prilikom poslednje šetnje jadranskom obalom u Igalu i Herceg Novom, u Bolnici, sa najbližimna.

Stevan je, sa brojim domaćim i stranim reporterima, snimao i Titov ispraćaj, u Saveznoj skupštini, u prisustvu mnogobrojnih stranih gostiju, na tribinama, tokom najbrojnijeg skupa stranih državnika koji je dotle viđen pri ovakvom događaju i u samoj Kući cveća tokom odavanja poslednje pošte Predsedniku.

I sam je tada bio snimljen, a isto tako je i fotografisan sa poslednjim sazivom delegata SFRJ, te ovi snimci simbolično obeležavaju prelazak iz jedne istorijske epohe u drugu. A u isto vreme, i završetak čitavog poglavlja u radnoj karijeri Stevana Kragujevića.
Veliki broj fotografija koje čine ovu trodecenijsku retrospektivu čuvaju se, od 2015. godine, u Legatu Stevana Kragujevića u Muzeju istorije Jugoslavije.

Vrh strane