Снимак срушеног Сенћанског моста на Тиси 1941. који је начинио као 19-годишњак најавио је многе документарне и историјске снимке, које је одмах после Другог светског рата снимао као фоторепортер у Дирекцији за информације ФНРЈ, на почетку професионалне каријере, потом је две године провео у Танјугу, а пуни замах и зрелост као фоторепортер остварио је у листу „Политика” где је остао све до пензије, али је у улози вредног хроничара у родној Сенти остао до краја живота, не одвајајући се од своје „Лајке”.


Са Крагујевићем сам се деценијама познавао, дописивао и сарађивао. Као и сви Сенћани, веома ценим оно што је учинио за афирмацију родне вароши. Заслужио је спомен изложбу, спомен поштански коверат и жиг, да га се сећамо.

Имре Белец

Стеван Крагујевић спада у људе о којима је тешко говорити у прошлом времену. Тешка срца то чинимо, говорећи о суграђанину који као да је још увек са нама, као вечита најактуелнија новост нашег града, као вечити почасни гост. Штица је био спој професионалне сабраности и непојмљиве безазлености. Он је веровао у чуда фотографије и према свом позиву задржао исти однос поверења, љубави и радозналости као неко ко тек почиње да упознаје чари те професије. Уз огрмно знање, искуство, чуло, даровитост, одликовала га је свежина, крепкорст, задивљеност и одушевљење преме моћном медију. Како је леп, рећи ћемо за призор који више нигде не постоји осим на његовој фотографији, указује Рамадански, те да управо због тога Крагујевић заслужује да му се дивимо. Умео је да види, да пребаци делове тајне, али и да их истакне. Фотограф тешко да је одговоран што је стварност оваква или онаква, међутим, његове заслуге за увиђање нарави стварности су бескрајне.

Драгиња Рамадански


Крагујевић је за више од шест деценије у објективу сакупио јединствену документарну хронологију бивше Југославије, значајне догађаје из политичког живота, културе, уметности и спорта. Портретисао је Тита, светске државнике тог доба, прву конференцији несврстаних, партијске конгресе, шаховске олимпијаде, студентске демонстрације 1968. године у Београду, Скопље разорено катастрофалним земљотресом, најпознатије домаће и светске уметнике, али и непознате људе и слике свакодневног живота, посебно лирске призоре завичаја на Тиси. За фоторепортерске записе историјске вредности и оданост професији 1996. године је добио награду за животно дело „Светозар Марковић„ Удружења новинара Србије.